Strah od nepoznatog, kao i strah koji je stečen lošim ličnim iskustvom ili iskustvom okoline, prirodna je ljudska osobina. Strah od zubnog lekara je donekle razumljiv, posebno kod povučene i nepoverljive dece. Ne dopustiti da se strah formira je nesumljivo najpoželjniji i najlakši put. Normalno, zdravo dete bez problema prihvata saradnju sa stomatologom, ukoliko je ona na odgovarajući način ponuđena.
Foto: Iaunus
Veliku ulogu u suzbijanju straha dece od zubara imaju pre svega roditelji, koji mališanima treba da objasne zbog čega su ove posete važne i zašto ne treba dozvoliti da se zubići pokvare. Predrasude o stomatolozima i stomatološkim intervencijama, međutim, neosetno se prenose na decu u svakodnevnom razgovoru. Ovakvi razgovori se zadržavaju u mladoj dečjoj psihi, a izlaze na videlo tek pri prvom susretu sa stomatologom. Roditelji tek tada postaju svesni posledica svoje neobazrivosti. Na zubnom lekaru je u takvim slučajevima težak i delikatan zadatak: on mora u relativno kratkom vremenu da otkloni strah koji se godinama ranije formirao. Ovo će biti utoliko teže ukoliko je prvi raniji susret sa stomatologom bio neprijatan.
Dete može biti veoma uplašeno iako nikada ranije nije dolazilo u kontakt sa stomatološkom ordinacijom, niti mu je okolina prenosila loše informacije. Takav strah je posledica prethodnih neprijatnih i često bolnih iskustava kod pedijatara, ležanje u bolnici ili prilikom vakcinacija. Atmosfera klasične ordinacije, a posebno beli mantili i mirisi, podsećaju na ta loša iskustva. Zbog toga se u nekim savremenim dečjim ordinacijama stvara sasvim drugačiji imidž, a stomatolozi su odeveni u živopisne i dečjem svetu prilagođene uniforme.
Preventivnom protiv straha:
Sasvim mala deca već po svojoj prirodi su plašljiva i nepoverljiva. Predeo usta predstavlja izuzetno osetljivu zonu čije ugrožavanje aktivira odbrambene mehanizme. Najbolji način da se spreči formiranje straha kod dece je započeti sa preventivnim programom odmah po nicanju zuba. Dete dolazi u ordinaciju da se igra, upoznaje sa ambijentom i instrumentima, a pošto intervencije nisu bolne celokupna situacija postaje za njega zanimljiva i rado je prihvata.
Saradnja roditelja:
Ako je strah već prisutan, saradnja roditelja je presudna, posebno u prvoj poseti. Ako roditelji tom prilikom pruže lekaru odgovarajuće poštovanje učiniće to i dete, a to je prvi preduslov za buduću uspešnu saradnju. Osim autoriteta međutim, dete u stomatologu mora osetiti prijatelja. Topao i blagonaklon stav, poštovanje prema njegovoj ličnosti dete će svojom nepogrešivom intuicijom osetiti i uzvratiće ljubavlju i poverenjem. Mali pacijent mora znati zbog čega dolazi kod zubnog lekara. Detetu već kod kuće treba govoriti istinu. Nema tako malog deteta(posle 2 godine), kome se ne može odgovarajućim rečnikom objasniti zbog čega treba lečiti zube i šta će se dogoditi ako se to ne učini. Ono se mora upoznati sa instrumentarijem koji ga u ordinaciji okružuje i načinom na koji se koriste.
Veoma je važno da se roditelj ne meša u komunikaciju između deteta i stomatologa. Pogubno je da se na dete viče, preti ili čak da se udari. Takve roditelje neophodno je udaljiti. Nije poželjna ni suprotna krajnost da se detetu sve povlašćuje pred njim paniči ili predlaže odlaganje intervencije. Svako popuštanje stvara veći otpor i probleme u budućnosti. Ukoliko jedan od roditelja nije u stanju da kontroliše svoje emocije najbolje je da napusti ordinaciju i ostavi dete sa drugim roditeljem ili nekim od rodbine koji će biti smireniji.
Korak po korak:
Nikada od stomatologa ne treba zahtevati da u jednoj poseti učini više nego što strpljenje malog pacijenta dozvoljava. Ukoliko se dete prvi put dovodi kod stomatologa i ne radi se o nekom hitnom stanju (bol, otok, povrede i si.), a predlaže se odmah započinjanje neke od intervencija (opsežne popravke zuba, vađenje i si.), najbolje je da se promeni stomatolog i time dete liši mogućnosti stvaranja neprijatnog iskustva. Nažalost, najčešće su roditelji ti koji insistiraju da se odmah i što više intervencija uradi pri jednoj poseti. Često je potrebno da se u prvih nekoliko poseta ne uradi nijedna stomatološka intervencija. Tanani kontakt između stomatologa i malog pacijenta neophodan je za primenjivanje bilo koje stomatološke intervencije. Da bi se on ostvario potrebno je vreme, upornost i blagonaklonost.
l deci se daje anestezija!
Treba napomenuti da se kod dece u svim uzrastima, kada je to neophodno, daje lokalna anestezija i time sprečava bolno iskustvo. Savremeni špricevi ili posebni aparati za anesteziju svode i samu neprijatnost od uboda na minimum. Ukoliko vas vaš stomatolog bude uveravao kako se deci ne daje anestezija (što se na žalost neretko sreće u našoj praksi), radi dobrobiti vašeg deteta promenite ordinaciju. Ipak ponekada sama igla može da predstavlja veći problem od celokupne intervencije, pa se ne treba ni u tome preterivati kako je to slučaj na zapadu.
Nema deteta koje se ne može pridobiti za saradnju:
Odgovarajućim autoritetom stomatologa, podrške roditelja, a uz posebnu tehniku pripreme za rad, mogu se pridobiti čak i deca koja su jogunasta ili simuliraju strah.
Specifični su slučajevi kada dolazi veoma malo ili uplašeno dete prvi put kod stomatologa, a neophodno je da se uradi intervencija kako se opšte stanje ne bi pogoršalo(otok, bol, povreda, krvaarenje). I za to su propisane posebne tehnike blage prisile koje svakako predstavljaju određenu psihičku traumu. Postoji način da se posle tih intervencija dete oslobodi traume i privikne na stomatološku ordinaciju. Najveća, i najčešća greška koja ostavlja za sobom strah je da se posle neprijatne ili bolne intervencije duži period ne dolazi kod stomatologa. Takva neprijatna poseta se fiksira u pamćenju deteta i postaje izvor trajnog straha. Zbog toga je veoma važno da dete nastavi da dolazi u ordinaciju. Tada se u nekoliko učestalih poseta uopšte ne rade intervencije, već se priča, igra i sprovode preventivne mere. Prijatno iskustvo potiskuje neprijatno.
Naravno, postoji manji broj dece, kao i odraslih gde je strah od stomatoloških zahvata poprimio patološke razmere kada se već graniči sa fobijom. U takvim slučajevima postoje posebne pripreme i psihološke i medikamentozne, pa do ekstremnih kada se radi u opštoj anesteziji.
Opšta anestezija je krajnja mera i uglavnom se preporučuje kod osoba sa smetnjama u razvoju gde izostaje psihička ili fizička saradnja.
Lično sam protivnik ustaljene prakse u zapadnim zemljama da se kod zdrave male dece do 3 godine bilo kakve na zubima rade u opštoj ansteziji. Svaka opšta anestezija nosi u sebi rizik, a savremeni stomatološki materijali i instrumenti omogućavaju da se i kod bebica uradi zadovoljavajući zahvat i da on ne ostavi bilo kakvu traumu. Čak se sa takvom decom kasnije ostvaruje izuzetna saradnja. Moja 33-godišnja praksa to u potpunosti potvrđuje
Ipak najbolji lek za strah od zubara je RANA I PRAVILNA PREVENCIJA koja će sprečiti bolna iskustva.
Prof.dr Jovan Vojinović
