Šta te briga gde ja dojim?

Ne znam kako je s drugim narodima, ali naš karakteriše guranje nosa tamo gde mu nije mesto. Nekako se čovek pomiri s tim da ljudi vole sve da znaju o tebi, delom smo i sami krivi, jer s internetom svakako podelimo i više nego što je potrebno.

dojenje

Ali kako se pomiriti s tim da ljudi koji te ne poznaju ili te poznaju, ali ne dovoljno da bi delili savete, imaju potrebu da te nauče kako da živiš svoj život?

I pre roditeljstva je to bilo izraženo, ali kad postaneš odgovoran za drugi život, svi oko tebe misle da oni bolje od tebe znaju šta bi ti trebalo da radiš  sa  svojim detetom. Čast izuzecima. A u izuzetke spadaju najbliži prijatelji. Ironija.

Oprostila bih im i “obuci joj nešto dugih rukava” i “nemoj je stalno držati na rukama”, ma čak i “razmazićeš je”, jer šta će ljudi, moraju nešto govoriti, uglavnom ono što ni na svojoj deci nisu primenjivali. Ali, ne mogu im oprostiti što je dojenje na javnom mjestu sramotno. Jer i to su napravili ljudi. Nekom je nekad palo na pamet da kaže “sram te bilo, šta si tu sisu tu izbacila, sakrij se, pokrij se, idi u javni wc, ne mlataraj mi tom sisom ispred očiju” i opa!, odjednom sise svima smetaju.

Imate pravo da vam smeta. I mi, majke koje dojimo gde god se može sesti, mada ne moram ni sesti, imamo pravo da nas boli briga što vam smeta.

Nedavno me nasmejala, ali i naterala da se zapitam, fotografija blogerke koju je objavila na svom Tviter profilu:

Tako je i nastala ideja za ovaj tekst. Pokrivala sam se. Čak kupila i nekakvu kecelju koja ide oko vrata pa preko bebe. Lola je to shvatila kao poziv za igranje i uglavnom nikad nije ostala pokrivena. Već vidim majke iz neproglašenog Udruženja savršenih majki sa smislom za organizaciju koje prevrću očima i govore: “Valjda znaš kad ti dete jede pa možeš tad biti u kući”. Znam. I ne mogu.

Ne mogu, jer je napolju lepo vreme i ne mogu trčati svaka dva sata kući kako bih u tišini svoga doma dala detetu da jede.

Ne mogu, jer ima dana kad ona jede na sat vremena, a to znači da mi nikad sunca ne bismo videle.

Ne mogu, jer bebi mamina dojka nije samo hrana, ponekad služi i za tešenje kad rastu zubići.

Ne mogu, jer mi organizacija ne ide evo već pola godine.

Ne mogu, jer mi se ponekad ima i društveni život.

Ne mogu, jer dojka nije wireless pa je uvek uz mene, a ja ne mogu uvek da budem kod kuće.

Ne mogu, jer nemam kontrolu nad time kako jede, da li joj je omogućeno disanje, da li je dobro uhvatila, jede li uopšte. Bebe ne mogu u tome same da brinu, znate li?

Ne mogu, pitajte svoje majke zašto.

Ne mogu, jer neću.

U početku su mi smetali ti čudni pogledi, ponekad i podsmesi, čak i misao: “O, ne, sad ću opet biti tema gradskih tračeva”. Sad više ne. Otkopčam, izvadim, dam joj, mirna Bosna i šire. Karikiram, ali jasna vam je poenta. Onaj dio sise koji se vidi je opet manji nego ono što vidite na velikom broju bilborda, reklama i novina. A i imam prijedlog – ako vam se ne gleda, nemojte da gledate.

Napisala: Brankica Raković, Lola magazin

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA