Šta mame mogu da nauče od tate?

Većina majki koje poznajem veruje da poseduje materinski instinkt – osećaj koji podrazumeva da znate sve što se dešava sa vašim mališanom. “Mame znaju najbolje” – čuvena je floskula. Međutim, da li je zaista tako?

Majke su ubeđene da imaju rešenje za svaki dečiji problem, ali šta je sa tatama? Kako bi beba došla na svet, potrebno je dvoje, zar ne?

Naravno, danas stvari stoje malo drugačije. Poznajem puno očeva koji su aktivno uključeni u život svojih mališana, uključujući i mog bivšeg muža. I da, posmatrajući njih uspela sam da prikupim par caka koje su mi pomogle da budem bolja mama. Eo koje su to stvari:

Apsolutno (ne)savršenstvo

Mame žele da sve bude savršeno – savršen godišnji odmor, savršeni rođendani, savršena porodična fotografija… Uvek imamo osećaj da nešto nije dovoljno dobro. Čini se kao da željom da sve bude savršeno pokušavamo da svojoj deci dokažemo svoju ljubav.

Sa druge strane, očevi su prilično opušteni po tom pitanju. Ako deca čačkaju nos sa porodičnoj fotografijii – nije tragedija. Ako se devojka, koja je trebalo da bude princeza na rođendanskoj zabavi pojavi kao striptizeta – nije smak sveta… To je život. Svaki put kada nešto nije išlo po planu, moj bivši suprug bi rekao: “Pa dobro, ništa strašno…”. Konačno, i ja sam shvatila da ne mogu da utičem na sve i da kažem sebi “Život ide dalje”! To mi je pomoglo da se opustim, zaista.

Glupiranje je važno

Bavim se stand-up komedijom i mnogi koji me poznaju znaju koliko volim smeh i zabavu. Naravno da se sa svojom decom glupiram, govorimo smešnim glasovima, pričamo viceve, ali umem da budem i jako stroga. Kada sam u škripcu sa vremenom, umorna, a ostalo mi je još puno obaveza, ne umem da zastanem, sve mora da bude završeno ODMAH SADA.

Zaboravljala sam da se smejem, da uživam u trenucima provedenim sa decom, posao mi je uvek bio na prvom mestu. Međutim, dečiji smeh zaista leči sve.

Umetnost lenjosti

Prilično sam aktivna osoba i ne volim da sam dugo u kući, ali moj bivši suprug je potpuna suprotnost. Ponekad isplaniram toliko zajedničkih aktivnosti sa svojom ćerkom, da sam na kraju shvatila da je to recept za katastrofu. Videvši svoje prijatelje, koji sa decom uživaju “samo” u gledanju crtaća ili slušanju dečijih pesmica, shvatila sam da je ponekad zaista dobro “ne raditi ništa”.