Šta je carsko kod carskog reza?

Carski rez je dobio naziv po Gaju Juliju Cezaru koji je na taj način rođen. Znači carsko je dete koje se rodi 😉 (premda je on bio vojskovođa). Nekim mamama je carski, neke se nikako ne bi složile sa ovim nazivom.

♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥

 U svetu raste trend porođaja carskim rezom, mnoge trudnice izražavaju želju da se porađaju na ovaj način, iako mogu prirodno. Svako ima pravo na svoj izbor. Ja sam želela prirodni porođaj, jer kažu da je bolji zbog bebe, ali nisam mogla. Ne treba zaboraviti da je carski rez ipak operacija. Kako god, sve je dobro što se dobro završi, tj. kad su mama i beba dobro.

Gospodin Muž me drži za ruku dok idemo ka ulazu u porodilište. Ohrabruje me kao đaka prvaka: ‘Ne brini, biće sve u redu’, govori mi utešno se smešeći. Ja bih najradije pobegla kući i prepustila rodi da donese bebu  na svet umesto mene. Dok ulazimo u porodilište sat otkucava 23:30. Noć pred vikend. Nikog nema u hodniku osim sestre za prijemnim pultom.

-‘Dobro veče. Imam zakazan carski rez za nekih dve nedelje, ali je bebi izgleda dosadilo da čeka. Pukao mi je vodenjak, ali samo malo je iscurio’,  govorim u dahu, pomalo uplašeno. -‘Tata, otpratite trudnicu do onih vrata, sačekajte da se presvuče i uzmite sve njene stvari što skine. Mi ćemo joj pomoći oko kofera.’

Mašem mužu kroz staklena vrata, dok gledam kako odlazi i dođe mi da mu viknem ‘Hej, nešto si 26733565-belly-of-a-young-pregnant-woman-with-pink-crownzaboravio da poneseš – mene!’ Oboje osećamo strepnju da li će sve proteći kako treba. Nemam nikakvu ‘vezu’, neku sestru koja bi me obilazila da vidi da li je sve u redu i po propisima ili doktora za koga sam sigurna da zna šta radi. Biće ‘u se i u svoje kljuse’ što bi rekli. Ulazim u ulogu trenera i bodrim moje uplašeno ‘Ja’ ne bi li se osokolilo. ‘Biće sve u redu, samo radi šta ti ovde kažu, znaju oni šta rade. Bar se nadam (ispostavlja se da znaju na moju sreću ;)). Svojski se trudim da verujem u to, i ja i moj stomak krećemo na prvi pregled.

-‘Delimično vam je iscurio vodenjak, tako da moramo da čekamo dok ostatak sam ne istekne’, kaže doktor.  ‘Sad možete da se smestite u sobu za trudnice’. Tamo me čeka huktanje moje dve cimerke, koje nikako ne mogu da se nameste u udoban položaj na ne baš tako udobnom krevetu. Ni vrućina ne pomaže. Dok brojim ovce pokušavajući da zaspem mislim se šta bih sve dala da sam u svom divnom širokom krevetu….

Sledeći dan mi prolazi u upoznavanju sa mojim cimerkama koje se smenjuju kao na traci. Kako koja kreće na porođaj, druga dolazi. Hrana je ok, ali nedovoljna za mene i moj veliki stomak, pa je gospodin Muž doneo kompletan ručak kad mi je došao u posetu. Taj dan se nekako i otkotrljao i brže mi je prošao nego što sam očekivala. Bebe ni na pomolu. Ni meni se baš nije žurilo da se porađam, kao ni mojim cimerkama.

Ujutro me budi glas tete koja nam donosi doručak. Prilazim da jedem, jer sam gladna kao vuk. Na žalost, već vidim sa par koraka udaljenosti da će količina koja je na tanjiru samo da mi zagolica prazna creva. Ne stižem ni do pola obroka, već me zovu na jutarnji pregled. Kaže mi sestra da dođem odmah, a doručak posle da završim. Završavam pregled posle nekih par minuta i pokušavam da se iskobeljam iz ležećeg položaja. Izgledam kao kornjača izvrnuta na leđa. Sestra mi pomaže da ustanem i u momentu kad se ispravljam počinje vodopad da mi se spušta niz noge. -‘Izgleda da je beba spremna za izlazak. Sad ćemo vas polako odvesti u porođajni blok da vas srede. Ne smete ništa više da jedete zbog anestezije.’  Šta ću, slušam je i vodim se devizom što se mora nije teško.

Pakujem stvari i pozdravljam se sa cimerkama, dok mi se trema poput vira penje iz stomaka i steže mi grlo. U pripremnoj sobi zajedno sa ostalim trudnicama, gubim svaki osećaj sramote. Uvek sam se pitala dok sam bila mlađa kako to starije žene nemaju blama ni oko čega. Tad mi se sve iskristalisalo – sahranile su ga u porodilištu. Uđeš kao stidljiva devojka, a izađeš kao žena bez srama. Posle tuširanja, kao od majke rođena ulazim u hodnik sa boksovima iz kojih žene ‘pevaju’ visoke tonove. Pokazuju mi da legnem na ležaj i zaogrću me sa čaršafom koji me samo delimično pokriva, pa osećam hladnoću. Stavljaju mi kateter i braunilu. Odupirem se porivu da zbrišem sa kreveta, jer ionako ne mogu da ustanem bez pomoći, a i meni je jasno da beba ima samo jedan izlaz napolje. Htela ne htela moram da budem hrabra. Poslednje čega se sećam jeste kako mi anesteziolog govori da će sad da me uspava.

Budim se sa osećajem tromosti u čitavom telu. Vidim da sam u šok sobi sa još jednom ženom. Uskoro ću prvi put videti sina. Porođaj je super prošao, dobila sam odličnog doktora. Uskoro ću prvi put videti sina. Osećam olakšanje kad mi ga konačno donesu i vidim da je sa njim sve u redu. On je mala kopija gospodina Muža. Ubrzo ga ponovo odnose i videću ga tek za 12 sati. Posle par sati sestra nam kaže da pokušamo da ustanemo. Moramo da idemo iz šok sobe, jer je gužva u porodilištu. U stomaku osećam kao da me seku noževi i dah mi se na trenutak prekida od bola. Ceo dan ne smem ništa da pijem, tek sutra. Što se tiče hrane, moraću da sačekam dva dana da prođu i onda tek po malo mogu da jedem. Budućim porodiljama toplo preporučujem da pojedu keks ili dva kad im bude dozvoljeno, koliko i preporučuju. Ja sam se zaletela pa sam onako gladna na brzinu uzela tri, a onda sam se natenane kajala, jer sam se osećala kao da sam pojela kamenje.

Drugi dan od porođaja bebu mi donose na svaka tri sata. Radovala sam se što ću češće da ga vidim, ali sad već osećam napor,  jer sam veoma iscrpljena. Želim da dojim i lakne mi kad vidim da ima mleka, ali mučimo se i beba i ja. Em on ne zna kako da sisa, em ja ne znam kako pravilno da ga dojim. Ipak, nema šanse da odustanem. Jedini se u našoj sobi čuje kako iziritirano plače, jer je gladan. Ostale bebe srećno ćute, dok se bave svojim obrokom. Pitam se kako to njima uspeva. Cimerka broj 4 razgovara sa mužem preko telefona. Da ne znam da je muž nazvao, mislila bi da priča sa svojim detetom. ‘Jesi lucao, nemoj da budes gadan. Neka ti mama skuva luckić’ tepa mu, a mi ostale ne znamo da li da se nasmejemo ili izbacimo ona dva keksa što su nam dali da pojedemo. Verovatno ovo drugo, jer nas ionako boli rana kad se smejemo. Cimerka broj 1 komentariše tihim glasom na račun cimerke broj 4: ‘Ej, ova nije normalna! Mene sve boli, ne spavam, ne daju mi da jedem, jedva ustajem iz kreveta, da ne bi još i o mužu brinula! On je i kriv za ovo. Sad ću baš da ga nazovem: ‘Slušaj ti mene, da mi nisi više blizu prišao! Završila sam sa rađanjem!’ dere mu se u slušalicu. Hvatamo se za stomak ječeći od bola, dok se naš smeh meša sa plačom beba.

 

Mommy hasn’t got a clue

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA