Šta je Aspergerov sindrom?

Kada upoznate osobu sa Aspergerovim sindromom, moguće je da ne primetite ništa, a moguće je da samo zapazite pojedine elemente njenog ponašanja, koje opisujete kao pomalo ,,čudne“ ili ,,neobične“.

Foto: Canva

Teško ih je razlikovati, jer je njihova inteligencija potpuno očuvana, međutim oni imaju problem sa socijalnim veštinama i skloni su opsesivnom fokusu na jednu temu, ili da iznova i iznova ponajvljaju ista ponašanja i radnje.

Aspergerov sindrom, prema staroj klasifikaciji mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja je smatran kao zasebna dijagnoza. Od 2013. godine, prema klasifikaciji Američke asocijacije psihijatara (DSM-V), Aspergerov sindrom je sa ostalim pervazivnim razvojnim poremećajima (dečji autizam, atipičan autizam, Rettov sindrom…) svrstan u jednu kategoriju – poremećaji autističnog spektra, te se ne koristi više kao samostalna dijagnoza, već se upotrebljava termin visokofunkcionalni autizam. Međutim terminn Asperger (ili Aspergerov sindrom) je i dalje u čestoj upotrebi. Aspergerovom sindromu i ostalim poremećajima iz grupe pervazivnih razvojnih poremećaja je zajedničko da su prisutna kvalitativna oštećenja recipročnih socijalnih interakcija i obrazaca komunikacije. Razvoj je izmenjen od najranijeg detinjstva, a repertoar aktivnosti i interesovanja je stereotipan i oskudan.

Kod Aspergerovog sindroma govor se razvija na vreme, bez kašnjenja, ali ima neobičan sadržaj. Može nam se činiti da imaju monoton, ,,robotizovan“ glas. Uglavnom bukvalno shvataju govor, ne razumeju ironiju, sarkazam niti šale. Inteligencija je očuvana, pa čak mogu da budu i nadprosečno inteligentni. Mogu biti i izrazito talentovani za neke stvari (savant sposobnosti). Deca sa Aspergerovim sindromom mogu imati izuzetnu memoriju i biti talentovani za umetnost (slikarstvo, muziku, književnost). Facijalna gestikulacija je dosta nerazvijena, tako da oni veoma malo pokazuju izraze lica – osim ljutnje i žalosti. Kao i kod autizma, socijalne interakcije su siromašne i bez empatije. Oni nisu u mogućnosti da prepoznaju tuđe namere i osećanja, jer jednostavno nemaju predstavu o tome da drugi oko njih imaju emocije i želje. Ukoliko razumeju da drugi ljudi imaju osećanja, potrebe i želje, imaju poteškoće da ih prepoznaju. Često uživaju u repetitivnim radnjama i ritualima. Vole da imaju tačan dnevni raspored aktivnosti, koji ako se promeni, može da izazove burne reakcije kod njih. Ne vole nove situacije, nepredviđene okolnosti. Mogu da imaju nekordinisane motorne pokrete, pa ih često doživljavamo kao nespretne. Prisutne su stereotipije. Njihova interesovanja su ograničena, ali imaju jako dobro mehaničko pamćenje. Mogu da koriste izraze i fraze koje nisu karakteristične za njihov uzrast, pa nam može delovati da kad pričamo sa detetom, imamo utisak da pričamo sa mnogo starijom osobom. Njihova čula su intenzivnija, te jače osećaju miris, ukus i dodir, ali mogu biti preosetljivi na zvučne, vizuelne ili taktilne stimuluse. Deluju nam kao da su u svom svetu, posvećeni sebi i sopstvenom rasporedu. Njihova prognoza je bolja od ostalih oblika pervazivnih razvojnih poremećaja jer imaju dosta velike šanse, da kad odrastu, samostalno fuknkcionišu. U kasnijem dobu, kod njih je povećan rizik za razvoj psihoza ili poremećaja raspoloženja, poput depresije. Aspergerov sindrom se najčešće primećuje u trećoj godini i čak je osam puta češći kod dečaka.

Kakav je tretman kod dece sa Aspergerovim sindromom

Terapija koja se primenjuje na pervazivne razvojne poremećaje, u ovom slučaju na Aspergerov sindrom i poremećaje iz autističnog spektra je sveobuhvatna i pokriva sve segmente dečjeg razvoja. Radi se bihejvioralna (ABA) terapija, koja se sastoji od brojnih programa, koji su pažljivo izabrani za svako dete, prema njegovim individualnim potrebama. Deca sa Aspergerovim sindromom imaju dosta snaga poput izuzetnog fokusa, istrajnosti, obraćanja pažnja na detalje i sposobnosti za prepoznavanje obrazaca. Njihove snage su veoma značajni činioci terapije, jer ih terapeut prepoznaje, te ih koristi u radu. Terapija je usmerena na ključne simptome, te se najviše radi na društvenim veštinama, interakciji i socijalizaciji . Uči se i kako da se prevaziđu jake emocionalne reakcije, da se suzbiju repetitivne i stereotipne radnje i rituali, da se prevaziđe stres i anksioznost. Radi se na logičkom zaključivanju, predviđanju ishoda, gledanju stvari iz perspektive drugog, i samim tim na razvoju empatije. Terapeut uči dete kako da prepozna tuđu mimiku, gestikulaciju, osećanja, želje i potrebe. Dete ima najviše poteškoća u uspostavljanju odnosa sa drugima, te se radi najviše radi na tome – uči se interakciji i socijalizaciji. Problemi koji se još mogu javiti su hvatanje lopte, vezivanja pertli, pisanje, pa se rade vežbe za finu i grubu motoriku i grafomotoričke vežbe. Rade se vežbe bilateralne koordinacije, vežbe za proprioceptivni i vestibularni sistem, vežbe za praksiju tela i šake po potrebi. Uspeh i prvi rezultati su najčešće vidljivi ubrzo, u prvih nekoliko nedelja do nekoliko meseci. Nakon svake završene terapije, roditelju se napiše detaljano šta je rađeno sa detetom na terapiji, kako bi roditelj mogao da obnavlja postupak sa terapije kod kuće. Neki roditelji se odlučuju za nekoliko terapija dnevno (1-4 terapije svaki dan), dok se drugi odlučuju za nekoliko terapija na nedeljnom nivou. O broju terapija odlučuje sam roditelj, prema mogućnostima i potrebama. Rezultati zavise od kapaciteta deteta, intenziteta i kvaliteta rada, ali i od ,,ponavljanja gradiva“ sa terapije kod kuće. Roditelji se smatraju koterapeutima i predstavljaju jedan od ključnih fakora za napredak. Dete će brže usvajati nove veštine, gradivo i bolje napredovati ukoliko se više vremena posveti radu sa njim. Aspergerov sindrom, kao i ostali pervazivni razvojni poremećaji, odnosno poremećaji iz autustičnog spektra nisu prolaznog karaktera, već su trajna stanja. Ukoliko se primenjuje odgovarajuća terapija, moguće je suzbiti ili svesti simptome na minimum, tako da ne remete svakodnevno funkcionisanje.

Neva Počuča, dečiji psiholog i ABA praktičar

Vaš psiholog

Podeli:

Komentari