„Ljut sam. Ne znam zašto. Ponekad se probudim ljut; ponekad sam ok raspoložen. Ni meni se sve to ne dopada. Voleo bih da nisam tako nervozan i ljut, ali jesam. I ništa ja tu ne mogu.”
Foto: Pixabay
„Svakog dana se osećam kao u zatvoru, zarobljen u telu koje se menja, a život mi se sastoji od stvari koje moram da uradim, a ne od stvari koje želim da uradim. Testovi, kontrolni zadaci, odgovaranje. Po ceo dan provodim sa tinejdžerima koji se osećaju podjednako izgubljeno kao i ja.”
„Ponekad se desi da me neko povredi u školi. Nastavnik ili neko od đaka. O tome vam ne pričam jer me bude pomalo sramota da priznam da se osećam povređeno. Ne želim da znate koliko često se tako osećam.”
„Sve ono što se dešava u mom životu svodi se na stvari koje zapravo ne želim. Ne želim da ustajem rano. Ne želim da ležem rano. Ne želim da idem u školu. Ne želim da radim gomilu domaćih zadataka. Ne želim… Ne mogu da se setim nijedne stvari koju ŽELIM da radim. Osim da spavam. Jedino kad spavam nisam pod stresom, ne osećam pritisak i nisam zabrinut.”
„Ponekad se krijem u sobi i gledam filmove ili besmislene video-klipove. To radim da bih pobegao od sopstvenih misli koje me zarobljavaju. Bežim od samog sebe. Zvuči suludo, zar ne?”
„I da, znam da mi je soba u haosu. Ali meni se baš tako dopada. Izgleda onako kako se osećam iznutra. I molim vas, ne pitajte me šta nije u redu jer ne znam da na to odgovorim. Ne znam otkud su se sva ova osećanja pojavila.”
„Znam da ste ljuti na mene. I ne mogu da vas krivim. Prestao sam da razgovaram s vama. Ponekad vam kažem grozne stvari. Vičem, vređam, krivim vas za stvari za koje niste krivi. Ponekad lomim stvari jer se iznutra osećam slomljeno.”
„Ali nije uvek tako bilo. Kad pogledam neke svoje stare fotografije, vidim nasmejano i srećno dete. Dete koje je obožavalo da peva i igra, da se izmotava i da ga uopšte ne interesuje šta će drugi da misle ili da kažu. Tog deteta više nema.”
„Reći ću vam sada nešto što se ne izgovara lako. Molim vas da me shvatite ozbiljno. NE ODUSTAJTE OD MENE. Ne mrzite me. Potrebno mi je da budete jači od mene. Da mi budete roditelji, naročito onda kad kažem da mi niste potrebni.”
Kad bih umeo da kažem kako da mi pomognete, evo šta bih rekao:
1. Dajte mi prostora
Ne špijunirajte me, ne ulazite u moju sobu bez kucanja, ne zahtevajte odgovore. Nemam ih. Kada vičete na mene, osećam se još gore. Potrebno mi je da budem sam, potreban mi je prostor.
2. Ne vičite na mene
Ponekad je buka u mojoj glavi tolika da ne mogu da čujem sopstvene misli. Kad uz sve to i vi počnete da vičete, osetim se još gore. Osetim se odbačeno. Kao da sam najveće razočarenje u vašim životima.
3. Oduzmite mi uređaje.
Ne mogu da prestanem da buljim u telefon. Pokušavam, ali ne mogu. Znam da mi to oduzima gomilu vremena ali ne mogu da se oduprem. Potrebna mi je vaša pomoć. Potrebno mi je da postavite granice. Molim vas. Sigurno ću se svađati i opirati, ali ne odustajte. Ne pokušavajte da me urazumite, jednostavno mi ne dozvolite da po ceo dan držim telefon ili gledam u računar.
4. Odvedite me na neko mirno mesto
Govorim da neću nigde da idem s vama. Ali ako biste me odveli na neko tiho, mirno mesto, gde možemo da šetamo i mirno razgovaramo, bez rasprave, negde gde mogu da slušam vetar, ptice, drveće, da slobodno dišem i zaboravim na sve što me muči, to bih voleo. Čak i kad bismo samo ćutali, to bi mi značilo.
5. Ne dozvolite da se razmazim
Prestanite da mi dajete sve što poželim. Što mi više dajete, više me gurate od sebe. Potrebno mi je da zaslužim stvari. To mi pomaže da izgradim samopouzdanje. Moram da naučim da štedim novac i da ga delim sa onima koji imaju manje. A to nikad neću naučiti ako mi budete ispunjavali sve hirove. Mrzim što zavisim od vas, molim vas, pomozite mi da postanem nezavisan.
