Foto: Canva
Srbija je peta zemlja na svetu koja najbrže gubi stanovništvo, a procene Ujedinjenih nacija pokazuju da će do polovine ovog veka u našoj zemlji živeti skoro 20 odsto manje ljudi nego danas. Listu država u kojima se beleži najdramatičniji pad stanovnika predvode Bugarska, Litvanija, Letonija i Ukrajina, a među deset zemalja najviše pogođenih depopulacijom nalaze se i Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Moldavija, Japan i Albanija. Međutim, za dr Vladimira Nikitovića, naučnog savetnika u Institutu za društvene nauke, ova vest ne predstavlja iznenađenje – on podseća da se naša zemlja u poslednjih 10-15 godina konstantno nalazi među prvih pet ili deset država na svetu koje najbrže gube stanovništvo, zajedno sa Bugarskom, Hrvatskom, Makedonijom i zemljama na rubu Evropske unije.
„Podaci izneti u publikaciji „Ljudski razvoj kao odgovor na demografske promene” koja je izrađena uz podršku Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) i Populacionog fonda Ujedinjenih nacija (UNFPA) pokazuju da se u protekle dve decenije broj stanovnika Srbije smanjio za milion i po, pa u našoj zemlji sada živi 6,7 miliona ljudi. Naši proračuni su da će se stanovništvo Srbije do polovine veka smanjiti za 1,4 miliona ljudi, odnosno za petinu. Uzroci su brojni i poznati: natalitet je dugotrajno nizak, očekivano trajanje života je među najnižim u Evropi, a zbog internih migracija opustošeni su brojni delovi zemlje. Mnogo veći problem od pada broja stanovnika je regionalna depopulacija – ako se nastave postojeći demografski trendovi, u zemlji će do 2050. godine živeti svega četiri ili pet miliona ljudi, a celokupno stanovništvo biće skoncentrisano u Beogradu i Novom Sadu. Ne samo metaforično, već stvarno. Procene pokazuju da će Beograd do sredine veka izgubiti 3,8 odsto stanovnika, ali će Vojvodina ostati bez petine svojih žitelja, a jugoistočna Srbija bez 40 odsto građana. Opusteće i rubovi zapadne Srbije, kao i brojna planinska područja. Dugoročne projekcije glase da će 18 od 25 oblasti u Srbiji do 2100. godine izgubiti više od polovine svog stanovništva”, objašnjava dr Vladimir Nikitović, koji je jedan od autora ove publikacije.
Iako nije iznenađen činjenicom da smo ponovo u vrhu svetske liste zemalja sa najvećim padom broja stanovnika, za našeg sagovornika je vest da su Ujedinjene nacije prvi put u 70 godina dale populacionu prognozu za Srbiju bez Kosova – da li su to uradile iz metodoloških ili političkih razloga, ostaje da se vidi. Demografske projekcije za Kosovo pokazuju da će u južnoj srpskoj pokrajini takođe doći do pada broja stanovnika, jer je stopa rađanja ispod dva, što znači da prosečna žena na Kosovu rađa manje od dvoje dece. Podsećanja radi, za prostu reprodukciju nacije potrebno je 2,14 dece po porodici – jedno za mamu, drugo za tatu, a treće za državu. Iako na Kosovu većinski živi mlado stanovništvo, u ovom regionu veoma je izražena emigracija u zemlje zapadne Evrope, pa podaci Agencije za statistiku Kosova pokazuju da se svaka treća kosovska beba rađa u inostranstvu.
Da se Balkan prazni svedoče i rezultati najnovijih popisa stanovništva – Hrvatska je za poslednjih deset godina ostala bez 400.000 ljudi, odnosno deset odsto svog stanovništva, a Severna Makedonija izgubila je 190.000 građana za 19 godina. Prema podacima iz ankete o radnoj snazi, koju objavljuje Agencija za statistiku BiH i Unija za održivi povratak i integraciju, Bosnu i Hercegovinu je od 2013. do 2019. napustilo 530.000 stanovnika, a iz nje se samo u toku protekle godine iselilo oko 170.000 osoba. Procene Republičkog zavoda za statistiku Republike Srpske pokazuju da je od 2013. do 2022. ova država izgubila 43.000 građana.
„Niske stope rađanja su globalni problem Evrope, ali mi smo u grupi zemalja iz koje stanovnici odlaze, a nismo u stanju da privučemo nove. Problem niskog fertiliteta Stari kontinent rešava emigracijom, jer su svesni da neko mora da radi umesto njih – mi nismo privlačni za migrante i nismo spremni za njih. Zbog visine zarada zanimljivi smo samo Indijcima, Kubancima, Nepalcima i Uzbekistancima, a što nam standard bude lošiji, privlačićemo siromašnije migrante. Za to vreme, naši radnici odlaze na rad u zemlje Zapadne Evrope, jer nikoga ne možeš da nateraš da radi na građevini za 300 evra mesečno, baš kao što nikoga ne možeš da nateraš da rađa. Međutim, na duži rok nije održivo da gradske autobuse voze osobe starije od 70 godina i da vodoinstalatera i građevinca ne možeš da pronađeš od ranog proleća do kasne jeseni. Umesto da država pravi strateški plan o uvozu radne snage, kod nas se dalje vode rasprave o nacionalnom identitetu. Treba imati na umu da se mi nalazimo na geografski dobroj lokaciji – iako će se broj stanovnika u Srbiji smanjivati, ovaj prostor neće ostati prazan i što pre potražimo rešenje za taj problem, biće bolje za sve”, zaključuje naš sagovornik.
Komentari 0