Simbioza majke i deteta

Ulazak u psihološko jedinstvo sa detetom zahteva da se majka odrekne nekih stvari u svom životu kako bi detetove želje i potrebe stavila ispred svojih.
Napisao: Zoran Milivojević

Foto: flickr.com

To što trudnoća traje devet meseci nije slučajno. Glavni razlog je u tome što je kompleksnim organizmima, kakav je čovekov, potrebno puno vremena da bi se razvio. Ali tih devet meseci ima i određene psihološke koristi. Tokom tog perioda majka se polako navikava na činjenicu da u sebi nosi dete, da je dete deo njenog tela. Trudnica tako postepeno razvija emocionalnu vezu sa detetom, pogotovo kada dete počne da se mrda i tako da jasno pokazuje da je živo biće. Kada se majka porodi, tada više nije u njenom telu, ali majka zadržava psihološki stav da dete jeste deo nje. Zato ona nastavlja da tretira dete kao da je ono zaista još uvek deo nje. Ono više nije obuhvaćeno maminom kožom kao što je to bio slučaj dok je bilo u stomaku, ali je sada obuhvaćeno maminim Ja. To jednostavno znači da majka nastavlja da se ponaša kao da je dete deo njene ličnosti. Ovakvo funkcionisanje majke i deteta nazivamo psihološka simbioza.

Odrastanje i odvajanje

Uspostavljanje simbioze majke i deteta ima svoju biološku, odnosno evolucijsku osnovu. Novorođena beba, kao i mladunčad mnogih razvijenijih životnja, potpuno je nesposobna za samostalni život. Zato, da bi preživela, neko mora da brine o njoj. Kod svih onih vrsta kod kojih je potrebno mnogo vremena da bi se mladunče razvilo, dolazi do čvrstog emoconalnog vezivanja prvo majke za dete, a kasnije i deteta za majku. Što životinja ima kompleksniji mozak, to je za njeno odrastanje potrebno više vremena. Tako, na primer, kod orangutana za potizanje odraslosti – što se meri postizanjem sposobnosti da se daje potomstvo – potrebno je oko osam godina. Ako isti takav kriterijum primenimo na decu, potrebno je deset do dvanaest godina. Biološki kriterijum koji važi za ljude je da se završava rast kostiju, što obično znači do osamnaeste godine. Zato što se tada završava rast, zato se koriste izrazi odrastanje i odraslost.

Da bi ova simbioza bila uspešno uspostavljena, majka mora biti spremna za nju. Ulazak u psihološko jedinstvo sa detetom zahteva da se majka odrekne nekih stvari u svom životu kako bi detetove želje i potrebe stavila ispred svojih. Međutim, to odricanje u korist deteta je prolazno, najviše izraženo u prve tri ili četiri godine detetovog života. Nakon toga majka je potpuno spremna da se vrati svojim omiljenim aktivnostima. U odnosu na spremnost majke da se posveti detetu možemo razlikovati dve krajnosti: „savršenu“ i „infantilnu“ majku.

„Savršena“ majka

Ovaj tip majke je tradicionalni model. Kada postaje majka, žena prestaje da bude sve ostalo. Možemo reći da je ona majka dvadeset i četiri časa na dan, puta osamnaest godina. To znači da ovakve majke zanemare sebe, kao i ostale uloge koje imaju. Više nisu važni ni karijera, ni zabava, ni uloga supruge – samo je važno da se posveti svom detetu ili deci.

Infantilna majka

Ovaj tip majke jednostavno nije emocionalno zreo da se na neko vreme odrekne svojih drugih ciljeva, karijere, načina života i drugih uloga. Prema konceptima jedne psihološke teorije koja se zove transakciona analiza, svako od nas u sebi nosi sebe kao dete – unutrašnje dete. Problem u funkcionisanju ličnosti nastaje kada se neko potpuno odrekne deteta u sebi, kao što to čini „savršena“ majka, ali i kada je ovo unutrašnje dete najsnažniji deo ličnosti. Tada majka nije spremna da svoje želje i vrednosti podredi detetovim potrebama. Umesto da se probudi kada noću dete plače, infantilna majka se pokriva jastukom preko glave ili budi muža kako bi on rešio problem gladnog deteta.

„Nekada su detinjaste (infantilne) majke bile uglavnom maloletna lica ili osobe u ranim tridesetim. Promena u životnoj filozofiji i načinu života dovela je do toga da se danas materinstvo smatra nekom vrstom ličnog žrtvovanja, odricanja od sebi važnih stvari zbog deteta.“

Nekada su detinjaste (infantilne) majke bile uglavnom maloletna lica ili osobe u ranim tridesetim. Promena u životnoj filozofiji i načinu života dovela je do toga da se danas materinstvo smatra nekom vrstom ličnog žrtvovanja, odricanja od sebi važnih stvari zbog deteta. Iz tog razloga mnoge mlade žene planiraju da imaju dete ili decu u ranim tridesetim ili sredinom tridesetih. Međutim, mnoge nisu spremne za to ni u tim godinama i može se desiti da se ponašaju detinjasto kada dobiju dete, uprkos svojim godinama.

Često postoji veza između savršene i infantilne majke. Nekada savršena majka podiže kćerku koja će biti infantilna majka. Jedna od grešaka koje neke majke čine je da uče kćerku da „ne prođe isto kao ona“, da „uživa u životu i za sebe i za mamu“, „da proživi pre nego što uđe u brak“, itd. Sa druge strane, kćerke koje gledaju svoje „savršene“ majke kako se za njih žrtvuju zaključuju da je materinstvo veoma odgovoran posao za koje one nisu sposobne, ili da nisu spremne da se odreknu tolikih stvari. Nekada majka i kćerka sa ovim stavovima mogu biti dobar tim – kćerka rodi dete koje kasnije podiže njena mama.

Hotel zvani „Mama“

Roditelji često zaboravljaju da je cilj odgajanja deteta postizanje njegove sposobnosti za samostalni život u ljudskom društvu. Kada se to gleda kroz proces simbioze, to znači da dete polako osvaja sve veći stepen autonomije, da simbioza između njega i roditelja polako labavi, da bi sa postizanjem odraslosti potpuno prestala. Mnogi ne znaju da kada prestane simbioza da ne prestaje i emocionalna povezanost roditelja i sina ili kćerke (to više nisu deca, jer je dete neko do 18. godine – sada su odrasli sinovi ili kćerke). Odvajanje od roditelja nije isto što i napuštanje.

„Roditelji često zaboravljaju da je cilj odgajanja deteta postizanje njegove sposobnosti za samostalni život u ljudskom društvu. Kada se to gleda kroz proces simbioze, to znači da dete polako osvaja sve veći stepen autonomije, da simbioza između njega i roditelja polako labavi, da bi sa postizanjem odraslosti potpuno prestala.“

Upravo „savršene“ majke su te koje nesvesno upućuju vlastitoj deci psihološku zabranu da se odvoje od njih. Pogotovo ako su samohrane majke. Razlog je što ne vide svoju budućnost u nekoj od drugih društvenih uloga, pa insistiraju na tome da dete nije odraslo i nije sposobno za samostalni život. A mnogi odrasli sinovi i kćeri nemaju primedbe na ovaj hotel zvani „Mama“. Kako to čine roditelji koji prezaštićuju, a kako roditelji koji razmažuju svoju decu i čine ih nesposobnim za život – u sledećim nastavcima.

Izvor: Detinjarije

Podeli:

Komentari


Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA