Kada uzaludnost protraćenih snaga postane očigledna, počinje faza klonule pasioniranosti. Tada gotovo svi divni roditelji najednom počnu žestoko da mrze svoju decu: „Mi za tebe sve, a ti…!“ Razlika je samo u tome što se kod jednih ta mržnja izražava kao definitivna kapituliacija posle koje dolazi slanje tinejdžera u obrazovnu ustanovu zatvorenog tipa (vojna akademija, elitna britanska škola), a drugi u svojoj glavi beskonačno vrte film „ti si moj krst“.
Kad se pomire s tim da „od ovoga nikad ništa neće biti“, roditelji s Tisimojkrstom o vratu nastavljaju da od svog već poodraslog deteta prave ličnost. Vade ga iz vojske, upisuju na višu školu odnosno fakultet koji se plaća, podmićuju profesore, pokrivaju sve tekuće troškove, kupuju stan, kola, ubacuju ga preko veze na neki posao. Ako Tisimojkrst nije baš talentovan, ova strategija donosi teško varljive plodove – dobijamo psihički osakaćenog, ali prilično ispravnog građanina. Samo što daleko češće to vidanje rana zadobijenih od navale roditeljske ljubavi, deca plaćaju na drugi način – zdravljem, životima, dušama.
Kult deteta u našoj civilizaciji nastao je ne tako davno – pre pedesetak-šezdeset godina. To je jedna prilično veštačka pojava isto kao Deda Mraz koji iskače iz reklamne flašice koka-kole. Deca su najjače oruđe za ubrzavanje potrošačke trke. Ljubav prema detetu stavlja se u pogon već u prvom krugu. Posle samo treba uljučiti merač…
To naravno ne znači da deca ranije nisu bila voljena. Jesu i te kako. Samo što porodica nije bila detocentrična. Deca su bila voljena, ali su od prvih problesaka svesti znala da su jedan mali deo ogromnog univerzuma koji se zove „naša porodica“. Da postoje stariji koje treba poštovati i da postoje mlađi o kojima treba brinuti, da postoji nešto naše u šta se ulivamo, naša vera koju poštujemo.
Danas tržište servira model porodice izgrađen oko deteta. To je očito gubitnička strategija, koja postoji samo da bi iznudila novac iz domaćinstva. Tržište ne želi valjano uspostavljenu porodicu jer bi ona u tom slučaju gro svojih potreba podmirivala sama, unutar sebe. Sa stanovišta tržišta idealan otac nije onaj koji provodi slobodno vreme s detetom, vodi ga u park, vozi biciklu… Idealan je otac, sa stanovišta tržišta, onaj koji slobodnog vremena nema, jer sve vreme radi da bi zaradio za dvočasovnu posetu akvaparku.
Znate šta? Možemo u ovom tekstu glagol „voleti“ zameniti i bilo kojim drugim: ignorisati, ne mariti, biti ravnodušan. Zato što je takva roditeljska ljubav zapravo samo jedan od oblika egoizma. Neobuzdana majka, otac radohiličar – sve to nije ništa drugo do igra nagona. Šta god mi govorili o roditeljskoj dužnosti i požrtvovanosti, takvo očinstvo i materinstvo – jesu grubo naslađivanje, nešto kao ljubavna razonoda, jedna puka biologija.
Lepa indijska poslovica kaže: „dete je gost u tvom domu: nahrani ga, vaspitaj i pusti“.
Da nahrani – može i budala; da vaspita – to je već malo teže; ali umeti dete od prvih minuta njegovog života uvek pomalo puštati od sebe – to je ljubav.
Odabrala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov
Izvor: 2MyFamily.ru / Detinjarije
Komentari 0