Džej Si Nijala je majka i spisateljica koja je rođena u Keniji, a odrastala je u svojoj rodnoj zemlji, Obali Slonovače i Velikoj Britaniji. Kako objašnjava u svom blogu, iako je savremena žena s dve fakultetske diplome i četvrta generacija radnica, oduvek je bila tipična Afrikanka kada je reč o deci: verovala je da bez mališana ne možemo biti potpuni i da su deca blagoslov koji je suludo izbegavati.
Iako je čitavog života putovala, njena velika želja oduvek je bila da se porodi u Keniji, zbog čega je prodala svoju radnju u Britaniji i vratila se u rodno selo u petom mesecu trudnoće. Njene pripreme bile su temeljne i tipično zapadnjačke – čitala je knjige o roditeljstvu i bebama: „Naše bebe“, „Mi sami“, „Bezuslovno roditeljstvo“ i mnoge druge i nije se obazirala na bakinu primedbu da treba da „čita“ svoju bebu, a ne knjige. Međutim, u svojim priručnicima je Džej Si pronašla zanimljiv podatak, po kojem afričke bebe plaču manje od evropskih. Prirodno, zanimalo ju je zbog čega je to slučaj i počela da posmatra decu svojih sugrađanki.
Prvo što je ona primetila bilo je to da je gotovo nemoguće videti afričku bebu. Naime, iako ih majke nakon šeste nedelje života iznose iz kuće, one su umotane tako da im je Džej Si retko videla i ručice, a kamoli nosić ili oko. Jako umotavanje, shvatila je, podseća na boravak u utrobi i zahvaljujući njemu su bebe učaurene i skrivene od stresa spoljašnjeg sveta. S druge strane, tu je i kulturološki faktor: u Britaniji se podrazumeva da bebe plaču, dok je u Keniji obrnuto. Naime, u ovoj afričkoj zemlji se veruje da nešto nije u redu ukoliko beba zaplače.
Džej Si je ubrzo donela na svet svoje prvo dete, a ono je, netipično za male Kenijce, često plakalo. Kako je bila iscrpljena, Džej Si je smetnula s uma sve što je ikada pročitala u svojim knjigama i samo bi se pridružila bebi, plačući s njom u duetu. Njena baka pronašla je jednostavno rešenje i svoj savet je ponavljala iz dana u dan.
„Doji je“, govorila je baka svaki put kada bi se beba oglasila.
Džej Si je poslušala svoju iskusnu i mudru baku i primetila da je ovo jednostavno rešenje pravi odgovor na njene muke. Njeno dete nije uvek sisalo, već je ponekad želelo da samo bude uz dojku. Tada je ova Kenijka shvatila tajnu tišine afričkih beba: simbioza zadovoljavanja jednostavnih potreba koja je zahtevala potpuno odsustvo ideja o tome šta bi se trebalo dešavati i prihvatanje onoga što se zapravo dešava u tom trenutku!
Ipak, tu brigama ove mlade mame nije bio kraj. Dok su sve bebe uzrasta njene uveliko prelazile na čvrstu hranu, njeno dete vratilo se na režim novorođenčeta i tražilo da sisa svakih sat vremena! Džej Si se požalila svojoj baki, starom savezniku i pomoćniku, koja ju je upitala da li je ponovo čitala knjige o deci i roditeljstvu. Preporučila joj je da samo osluškuje svoju bebu.
„Ona će ti reći kada je spremna za čvrstu hranu – kao i njeno telo“, savetovala je baka.
Prateći ove savete, Džej Si je bila sve zadovoljnija napredovanjem svoje bebe, a priznaje i da je i sama toliko ponavljala bakine preporuke da je „nenamerno postala neformalni servis podrške za druge urbane mame“. Podsećala ih je da samo slušaju voje bebe, hrane ih i veruju da će jednog dana biti lakše.
Zbog svega toga, Džej Si je za čitaoce svog bloga izdvojila nekoliko nežnih mudrosti svoje bake, u nadi da će one pomoći majkama širom sveta, kako bi što više beba, baš kao afričke, plakalo manje i često bilo zadovoljno.
1. Ponudite dojku svaki put kada je vaša beba uznemirena – čak iako ste je upravo nahranili.
2. Spavajte u isto vreme. Često možete da nahranite bebu i pre nego što se potpuno probudi, što će joj omogućiti da se vrati na spavanje lakše i vi ćete se više odmoriti.
3. Svake večeri ponesite sa sobom u krevet flašicu tople vode, kako biste uneli dovoljno tečnosti i kako bi bilo dovoljno mleka.
4. Neka vam dojenje bude prioritet i recite ljudima oko vas da urade onoliko koliko mogu kako bi vam pomogli. Postoji vrlo malo stvari koje ne mogu da sačekaju.
Komentari 0