Foto: Pixabay
Činjenica je da naša deca odrastaju u svetu koji je velikim delom lišen mašte. Provodeći vreme pred TV ekranom, telefonom, ili uz kompjuterske igrice, ogromna količina podataka im biva ponuđena odmah. Od dece se sve manje očekuje da umeju da se zabave samostalno, tj. bez tehničkih pomagala.
Za razliku od prošlih vremena, kada su mališani slobodno vreme provodili napolju, sa vršnjacima, igrajući se fizički aktivnih igara i onoga što osmisle sami, današnje generacije ne samo da se sve manje druže, već bez određenih igračaka, i što je još tužnije, bez ponuđenih predloga čega bi, kako i sa čime mogli da se igraju – ne uspevaju da se snađu. Ukratko: naša deca sve manje maštaju. Razloge za to možemo da tražimo u pomanjkanju prilika – zbog velikog napretka tehnike, ali i u ponašanju odraslih osoba iz detetove najbliže okoline. Nažalost, okruženje nije uvek podsticajno za razvoj mašte.
Pritisak škole
I oni mali izlivi dečje mašte često bivaju osujećeni. Na primer, kada učiteljica na času likovnog opomene vaše dete da treba da crta zelenu a ne crvenu šumu, a da more nije žuto nego plavo – ono je dobilo jasnu poruku da ubuduće crta onako kako se od njega očekuje. Upravo u različitim očekivanjima koje od dece imamo mi, njihovi roditelji, ali i njihovi učitelji – zavisi da li će dete biti podsticano u pokušajima da se kreativno i maštovito izrazi.
Društveno prihvatljivo izražavanje
Posebno su osetljiva ona polja gde je određeno kreativno, tj. umetničko izražavanje podržavano, ali ne i sam izraz. Na primer, mnoga deca pišu pesme i njihova okolina na to gleda veoma blagonaklono, ali samo dok su to pesme o ljubavi prema domovini, idiličnim slikama proleća, divnoj učiteljici… Onog trenutka kada dete napiše pesmu o svojim ličnim problemima, dilemama, strahovima, o konfliktima sa sobom i svetom – svi zaboravljaju da posmatraju samu pesmu, jer njen sadržaj više nije „društveno prihvatljiv“.
Biti kao drugi…
Mnogi roditelji vaspitavaju decu da budu „u duhu većine“: „Nemoj da se ističeš“, „Najbolje je da budeš u sredini“… su rečenice kojima jasno stavljaju deci do znanja da bi bilo kakvo izdvajanje bilo negativno okarakterisano.
Nažalost, čak i kada su u pitanju talentovana deca i pozitivna izdvajanja, njihovi roditelji za to nemaju sluha. Oni, jednostavno, misle da u grubom i surovom svetu svaki talenat i osobina koja „štrči“ može da donese samo probleme, i da je mnogo bolje da se dete u sredinu uklopi kao osrednje, nego na bilo koji drugi način.
Ipak, (u predškolskom periodu) naša deca nemaju toliko dodira sa „grubim, surovim svetom“ kako ga predstavljaju mnogi roditelji. Zato kada mališan crta nebo, zeke ili drveće bilo kojom bojom, to uglavnom biva protumačeno kao karakteristika uzrasta a ne kao maštovitost, pa se ni ne obraća posebna pažnja. Zahvaljujući tome i postoji mogućnost da vaše dete bude maštovito. Naime, u tom periodu i vaspitačice u vrtićima, ali i roditelji nude deci sadržaje koji podstiču maštanje (bajke, pričanje priča, igranje zanimljivih igara…).
Upravo zato što se od predškolaca očekuje da budu maštoviti i skloni igrama, u tom razdoblju su i najčešći oblici podržavanja dečje mašte.
Međutim, kada dete krene u školu, očekivanja okoline se menjaju. Kao da se maštarenje može preseći i ukinuti oštrom naredbom, deca koja zadrže način razmišljanja iz prethodnog perioda uglavnom su kritikovana: „Sada si ti već veliki dečak. Škola je ozbiljna stvar. Više nemaš vremena za igru. Dovoljno si se naigrao kada si bio mali…“. Roditelji zaboravljaju da time što je njihovo dete pošlo u školu – ne samo da nije prestalo da bude dete, već da će mnogo lakše da se navikne na ovu veliku promenu u svom životu ako „zadrži“ neku aktivnost iz predškolskog doba. Neki od oblika koji mogu pomoći detetu, ne samo u ovom prelaznom periodu već i kasnije, kako bi što duže zadržalo svoju maštovitost su:
Maštoviti roditelji
Roditelji koji i sami imaju otvoren način razmišljanja, koji su radoznali i samopouzdani – dozvoljavaju svojoj deci više slobode. Posebno tate mogu da budu inspirativne u različitim igrama koje smišljaju sa svojom decom.
Jedno od tumačenja u popularnoj (ne baš sasvim stručnoj i naučno zasnovanoj) psihologiji jeste da većina muškaraca nikad ne odraste (vidim mame koje se smeše dok ovo čitaju), i da otuda što se ne izigraju u detinjstvu, sada to nadoknađuju sa svojom decom.
Škole plesa, crtanja, glume…
Bilo koji kurs ili školica koja podržava dete u nekom obliku umetničkog ili kreativnog izražavanja će mu biti od pomoći da zadrži svoj detinji svet u sebi. Uopšte nije važno da li će to svoje interesovanje da izabere kao životni poziv, pa zato nemojte da ga upisujete na ovakve aktivnosti jer mislite da je to investicija u njegovu buduću profesiju, i da time negujete neki specifičan talenat.
Naime, dečji talenti se menjaju od jedne razvojne faze do druge, i samo oni najređi i najveći ostaju nepromenjenog intenziteta kroz sve faze odrastanja. Ono što ove školice nude jeste produžetak mašte i kreativnog izražavanja a to je već, samo po sebi, veoma značajno i dragoceno za svako dete.
Otvoren dijalog u porodici
Ukoliko se u porodici neguje otvoren dijalog, iskrenost u komunikaciji i tolerancija na razlike – dete će lakše moći da iskazuje svoje želje i potrebe, bez obzira što one možda nisu očekivane, primerene uzrastu. Kada zna da su njegove misli i emocije dobrodošle, ono se ne boji da bude različito, a samim tim ni da mašta, sanjari… Takođe, otvoreni i demokratično orijentisani roditelji lakše dopuštaju detetu da bude drugačije od njih i pomažu mu da formira sopstveni svet vrednosti i uverenja.
Mašta i laž
Jedina realna opasnost od maštarenja jeste laganje. Granica između dečje mašte i laži je veoma tanka, posebno u predškolskom uzrastu. Naime, između treće i četvrte godine dete još uvek ne ume svesno da prećuti istinu. Od pete godine počinje razvoj svesne laži, kao pokušaj izbegavanja određene kazne. Međutim, tek od osme godine će dete uspevati da slaže na način kako to čine odrasli, tj. da smisli komplikovan zaplet, i da ima jasnu predstavu zašto laže (da privuče pažnju na sebe, da izbegne kaznu, da obezbedi sebi bolji status u svojoj vršnjačkoj grupi, da olakša kontakt sa roditeljima – koji često nisu spremni ni da čuju dečje istine…).
Međutim, maštati i maštariti ne može da bude štetno. Potpuno je neosnovan roditeljski strah da će njihova deca ostati u nekom svom svetu mašte i da nikada neće da primete kako je svet oko njih surovo, ozbiljno i teško mesto, za koje se treba pripremiti drskošću i agresivnošću umesto nežnošću i dobrotom. Uostalom, dovoljno je da pogledate decu u komšiluku ili rodbini. Čak i ona koja su bila veoma maštovita, sanjalački raspoložena… kad-tad su postala nalik odraslim osobama.
Zato dozvolite vašoj deci da maštaju koliko god žele. Ako ih u tome grubo sprečavate, time ih nepotrebno povređujete i sakatite njihovu ličnost. Ne zaboravite da će ona maštati samo dok su deca i da će ih, kako budu odrastala, onaj isti surovi svet već sam, postepeno i bez vaše pomoći, uvlačiti u sebe i učiti nekim drugim modelima ponašanja. Konačno, kada primetite da vaše dete više ne mašta, to je siguran pokazatelj da je postalo odrasla osoba.
Laž – loša navika
Kad dete primeti da je njegova laž prošla nezapaženo ili nekažnjeno, postoji mogućnost stvaranja loše navike. Ovu naviku iskorenjujte otvorenim razgovorom, ali morate i sami da budete dobar model za kopiranje, tj. da ne lažete, kao i stalnim insistiranjem na iskrenoj komunikacji. Kada podržavate iskrenost kod deteta to znači da ste spremni da ga pohvalite kada vam poveri nešto što je po njega neprijatno, a moglo je da prećuti, ali i da se sami ponašate kao osoba zrela da čuje razmišljanja koja, možda, ne podržava. Naime, ako vam dete iskreno kaže nešto što se kosi sa vašim uverenjima a vi pobesnite i kaznite ga… sledeći put ono ne vidi da ima drugi izbor već da vas slaže. Konačno, iako sva deca nauče šta je to laž, kada može da se primeni, kada je bezazlena a kada opasna – vremenom, ukoliko odrastaju u zdravom okruženju, lažima se ne služe često.
Razlika između laži i mašte
Što su deca starija, razlika između laži i mašte postaje sve očiglednija i jasnija. Jer, dok u predškolskom periodu mnoge dečje izjave roditelji ne znaju da li da tumače kao laž ili kao maštovitost (na primer: „Video sam medveda u dvorištu“, ili „Baš sad sam pričao sa Betmenom…“), vremenom granica između mašte i laži postaje sasvim jasna. Upravo zato je važno da negujete iskren i otvoren dijalog kao način komunikacije sa detetom, kako biste laganje sveli na najmanju moguću meru.
Jelena Holcer, pedagog
Yumama
Komentari 0