Podrška samostalnosti „od malih nogu“
Teško je roditelju da priprema dete da jednog dana izađe iz simbioze. Naročito mamama to teško pada. Pa dete nam je bilo u stomaku devet meseci. Doslovno su beba i mama postojali kao jedno biće. Kada je dete malo, njemu je neophodno da bude u simbiozi sa mamom. Kako je to jedna moja prijateljica lepo rekla, i kada se dete rodi, nevidljiva posteljica ga još neko vreme veže za mamu, pa mama plače kada dete plače, svaki bebin nemir oseća kao svoj i naravno da ima potrebu da ga uvek mazi, ljubi, teši, grli i da mu sve želje ispuni. Ali kako beba postaje malo dete, tako mama primećuje detetovu želju da nešto radi samo, da ponekad potraži utehu kod tate, bake, tetke, da ih odvede u sobu da se igraju sami, a mami pokaže da želi da ona ode napolje. To je zdrava detetova težnja da stane na svoje noge i mame to prihvataju i obično se i jednim delom sebe raduju kada primete takvo napredovanje. Ali ono gde mamama ponekad nedostaje hrabrost je da misle na detetovu budućnost kada deluju u sadašnjosti. Nije lako zamišljati budućnost u kojoj našem malom detetu više nećemo biti potrebni. Nije lako ni to pojmiti kao nešto zdravo i poželjno.
Ali hajde da to pogledamo iz drugog ugla. Zar nije lepše zamišljati budućnost u kojoj svom detetu nećemo biti potrebni, nego će želeti da budemo u njegovom životu? Nismo mu neophodni, nego nas želi uz sebe. Budućnost u kojoj će naše dete biti hrabro i samostalno i neće mu biti neophodno da nas pita šta da radi, ni da traži našu dozvolu, već će sve to raditi vođeno sopstvenim valjanim unutrašnjim kompasom. A voleće da sa nama podeli poneku svoju muku i želeće da čuje sve što imamo da mu kažemo, isko njegova odluka neće isključivo od toga zavisiti. Zar nije beskrajno lepše zamišljati da naše dete jednoga dana prevaziđe nas, bude jače od nas, sigurnije od nas, još mudrije. Simbioza sa detetom, ako se nastavi i kada dete poraste, vodi vezanosti deteta za roditelje, ali to nije zdrava vezanost. Ta vezanost je vezanost u kojoj dete prema roditelju koji ga nije podsticao da se odvoji oseća ljutnju i krivicu. Ljutnja i osećanje krivice su glavne odlike takvog odnosa koji se ne da prekinuti, a koji samo spolja izgleda kao zdrava velika povezanost.
Roditeljskim stavom treba podržati dete još od „malih nogu“ da razvija svoju samostalnost, jer zadatak roditelja je da jednog dana ne budu neophodni detetu.
Izvor: Trudnoća i zdravlje
Komentari 0