Foto: Canva
Izvor: Trudnoća i zdravlje
Gledam svog muža kako se topi od miline kada mu naša devojčica prisloni glavu u krilo da je mazi ili kada ga naš sin uhvati za ruku i povede u sobu da se igraju, samo njih dvojica. Ako sam ja sa njima, to se ne dešava toliko često jer obično oboje hoće kod mene. Ako se desi da je baka u tom trenutku sa nama, tada neće ni kod mene, ni kod njega, već hoće kod bake. Baka se najbolje igra jer baka sve daje i ništa ne brani. Ja reagujem nešto ređe i malo sam manje od bake sklona da popustim i da im dam nešto što nije dobro za njih kada se pobune. Zato sam drugi izbor. Moj muž je najčvršći u tome. Zato je on, kada smo kod bake u gostima, njihov treći izbor za igranje u ovom periodu, kada su maleni.
Jutros su mu prišli spontano, iako smo oboje bili tu. To se ne dešava često. Gledam ga kako se mazi sa njima, uživa u njihovom ispoljavanju ljubavi prema njemu i ja razmišljam koliki je on car, kako je on fantastičan roditelj. Razmišljam koliko bi on tih spontanih pokazivanja ljubavi u kojima toliko uživa mogao od njih da dobije svaki dan, i dok sam ja tu, čak i kada je baka tu, samo kada bi radio ono što oni žele i kada to nije za njihovo dobro. Mene ponekad prelije osećanje krivice i popustim i uradim ono što ne želim, a što oni traže. Osećanje krivice je, čini mi se, u ovoj kulturi toliko utisnuto u majke da nam je zaista teško da ga se potpuno oslobodimo. Nema tu istinske krivice, nego postoji ta naša težnja da naš majčinski posao uradimo savršeno… Imam utisak da muškarci češće pomisle kako su danas bili odlični očevi, nego što mi to pomislimo za sebe.
Možda zato što manje oseća krivicu od mene, ali moj muž ume da bolje vidi širu sliku i ume da uradi nešto što se ni njima ni njemu ne dopada u sadašnjosti, kako bi osigurao da oni budu srećni u budućnosti. Zato je on moj uzor u tome, i trudim se da budem više kao on. I dobro mi ide, ali još uvek učim. Ne govorim o konkretnim našim roditeljskim odlukama jer svaki roditelj koji čita ovaj tekst u svojoj glavi već ima neke svoje takve odluke koje sam donosi. Ne govorim ni o načinu roditeljevanja. I najoptimističnija i najpozitivnija roditeljska škola priznaje da detetu trebaju granice i da ne smemo dozvoliti da mislimo samo kratkoročno, samo da pošto poto umirimo plač ili umirimo sebe.
Ali nije samo osećanje krivice to što nas sprečava da postavimo granice i da mislimo na detetovu budućnost, naposletku i na sopstvene potrebe i želje. Posredi je nešto još ozbiljnije. Često je u pitanju naša nesvesna potreba da se dete ne osamostali i da mu mi ne pomognemo u tome. Nesvesno, mi sabotiramo dete u njegovim prirodnim nastojanjima da postaje sve više i više samostalno time što ga ne podstičemo da to postaje. To često rade roditelji. (Bake se u ovaj greh ne računaju jer nije njihov posao da vaspitavaju dete i misle na njegovu budućnost, već da ga samo vole i maze u sadašnjosti. One imaju tu privilegiju.)
Komentari 0