Foto: Prinscreen rts
Sedim na klupi kraj školskog dvorišta manje osovne škole na Vračaru. Na jednoj strani je grupica devojčica, sve gledaju u mobilne telefone, slabo razgovaraju.
S druge strane su dečaci, na fudbalskom terenu, zagrejani velikom svađom, verovatno zbog toga da li je bio faul ili nije, raspravljaju se toliko žustro i viču uz pogrdne reči da sam svake sekunde očekivala da će doći do fizičkog kontakta.
Ova slika vraća me 20-tak godina unazad i sećam se svog društva, našeg druženja, kako su dečaci prilazili devojčicama, kako smo komunicirali, zvali jedne druge na fiksi telefon i predstavljali se roditeljima imenom i prezimenom. Dva različita sveta – mislim se i znam, ovo je sada njihovo vreme, drugačije je i ne očekujem da može da bude kao nekad. Ipak, neke stvari ne smemo da dozvolimo da se ikada promene.
Koliko su društvene mreže, nove tehnologije i rijaliti programi uticali na ljubavne odnose između mladih, sa stručne strane, objasnila nam je psiholog i specijalista za partnerske odnose Radmila Vulić Bojović.
– Mislim da živimo jedan trenutak koji je nezabeležen do sada. Ljudski odnosi su se generalno toliko promenili i toliko su posredovani, pre svega tim tehnologijama i različitim posrednim vidovima komunikacije da se taj direktni kontakt, komunikacija jedan na jedan, oči u oči, licem u lice, potpuno izmenio.
Posle pandemije i posle perioda onlajn funkcionisanja, kaže naša sagovornica, nekako se nikada nismo zapravo vratili i potpuno je postalo normalno da komuniciramo preko različitih ekrana.
– To pogađa čitavo čovečanstvo, ali najviše pogađa one koji tek ulaze u te i takve bliske odnose, odnosno tek su zbog svojih mladih godina i nedostatka iskustva u prilici da stiču prva iskustva. Ako su ta iskustva posredovana tehnologijom, a uvek jesu, jer oni komuniciraju danas mnogo više preko društvenih mreža i ostalih aplikacija nego što razgovaraju, pogotovu razgovorom lice u lice, oni zaista imaju jedno potpuno alternativno razumevanje ljudskog kontakta i te bliske komunikacije koja se razvija u tim tinejdžerskim godinama između mladih ljudi – objašnjava Vulić Bojović.
Dalje, psiholog kaže da način funkcionisanja mladih je u najvećoj mogućoj meri posredovan i obojen korišćenjem tehnologije i da za sada još uvek ne može da prognozira kakve će to efekte da ima u budućnosti jer nije prošlo dovoljno vremena kako bi psiholozi mogli to da ustanove.
Nesigunost, zatvorenost, zavisnost od lajkova
Na pitanje koliko su mladi danas, zbog tehnologije i društvenih mreža, postali nesigurni u sebe, u svoje emocije i komunikaciju, naša sagovornica kaže da to jeste veliki problem.
– Danas u praksi već vidimo mlade ljude koji su su u najvećoj mogućoj meri socijalno nekompetentni. Kada to kažem mislim da nemaju alat i veštine kako da razumeju socijalne interakcije među ljudima i to je već veliki problem – ja to već vidim kao veliki problem.
– Mislim da će se u budućnosti to samo još više produbljivati i da će problemi u toj sferi biti sve veći. Oni su sve više nesigurni, sve manje otvoreni, povlače se, zavise od lajkova i od svih odobravanja koje dobijaju u virtuelnom svetu. Potpuno su zanemarili realne veštine snalaženja među ljudima u svakodnevici – upozorava naša sagovornica.
Naravno, kako ona kaže, izuzeci postoje, ali najveći broj mladih zaista otežano funkcioniše i luta u toj komunikaciji i u tom indirektonm komunikacionom kodu koji iskuljučuje svaku vrstu osećanja, odgovornosti za ono šta napišeš, šta kažeš, uradiš.
– Vi, kada ste s nekim lice u lice, ipak nekako pratite te reakcije i možete na osnovu fidbeka da prilagodite svoju komunikaciju i svoje ponašanje, odluke itd. U virtuelnom svetu nekako je mnogo lakše i biti surov i odbaciti i biti neodgovoran pa time možemo da objasnimo i pojačane pojave raznih oblika nasilja. Oni ne znaju kako da komuniciraju na nenasilan način – kaže naša sagovornica.
Da li rezultat svega ovoga može da dovede do otuđenja?
Pitali smo psihologa da li sve ovo može da dovede do toga da se izgube oni osnovni elementi ljubavnih odnosa kao što su pokazivanje emocija, dodiri, poljupci…
– Čovek bez dodira bez fizičkog kontakta ne može da opstane. To je nemoguće. Zamislite novorođeno dete koje niko ne drži, niko ga ne mazi, ne dodiruje.
– To je dete koje bi vrlo brzo umrlo, jer ne može da opstane bez toga. Toga ima sve manje jer su se sve naše komunikacije svele na dominantno posredovane. Ljudi su se tome prilagodili, ali su izgubili nešto od tih veština koje su prirodne i pripadaju ljudskom biću. Ukoliko se to na neki način ne vrati, u sve moguće odnose, to će biti ozbiljne promene u čovekovom psihološkom funkcionisanju. Ne mogu da predvidim tačno kakve, ali sasvim sigurno neće biti pozitivne – zakljućila je Vulić Bojović.
Komentari 0