Psiholog Mijalković upozorava da je školovanje postalo veoma površno

Novi model nastave “na daljinu”, zbog epidemije kovida 19, decu je potpuno izbacio iz uobičajenog rasporeda.

Mnogima je bilo teško, posebno onima koji imaju teškoće u učenju ili razvojne smetnje. NJima su promene poremetile proces učenja. Kod starijih osnovaca javili su se problemi sa pažnjom u praćenju nastave.

Na ove probleme i situacije sa kojima se suočavaju đaci upozorava dečji psiholog Gordana Mijalković Stojiljković. Reč je o posledicama u odrastanju generacija, kojima je korona u velikoj meri suzila mogućnost za socijalizaciju i identifikovanje sa vršnjacima, i ukinula najvažniju đačku instituciju – veliki odmor.

Najuplašeniji su osmaci, ali i roditelji!
– U poslednje vreme pomoć traže naročito roditelji osmaka, koji su i sami anksiozni i uplašeni, baš kao i njihova deca, zbunjena zbog cele situacije i nejasne budućnosti – kaže naša sagovornica.

Stalno su na raspustu
– Mnoge je sve frustriralo, pa su reagovali povlačenjem, otporom, izbegavanjem ili odlaganjem obaveza. Promenio se osećaj za vreme. Kada idu svakog drugog dana ili svake druge nedelje u školu, osećaju se kao da su na raspustu, pa se tako i ponašaju. Redovno pohađanje nastave je trening koji mentalni aparat drži aktivnim i održava rutinu.

Kakve posledice je stvorila nemogućnost komunikacije?

Sve je površno od škole do prijatestava i odnosa
– Komunikacija je preneta na društvene mreže, što je dovelo do toga da deci i adolescentima kontakti postanu površniji, jer nemaju mogućnost da zajednički doživljavaju nova iskustva. “Onlajn” učenje ih je okrenulo još više telefonima i računarima. Vreme koje provedu pred monitorima meri se dvocifrenim brojem sati.

Dobili smo i novi model praćenja nastave: s jedne strane su “onlajn” i prate čas, a paralelno s tim igraju igricu na mreži. Nedostatak žive komunikacije i neposredan razgovor sa nastavnikom smanjuje nivo zainteresovanosti i nivo prenetog znanja – kaže psiholog.

Prisustvo korone i brige za sopstveno i zdravlje roditelja kod određenog broja dece pojačali su strahove.

– U nekim stvarima su regredirali i ponovo se vezali za roditelje, prestalo je osamostaljivanje. Stvari koje su razvojno završili, ponovo su se aktivirale: separaciona anksioznost, tj. strah od odvajanja, strah od smrti, noćni strahovi, strah od neuspeha… Prisutna je apatija, uz bezvoljnost, nedostatak motivacije, pa i depresivnost. Ipak, najveći problem je neefikasnost u školi, koja značajno narušava samopouzdanje dece u različitim oblastima – kaže Mijalković-Stojiljković.

Ko se najviše plaši?
– Strah se češće pojavljuje tamo gde je prisutna anksiozna reakcija roditelja. Čak i gde nije bilo bolesti, ukoliko su roditelji prisustvo korone doživeli kao ugrožavajuće, povukli se i prekinuli kontakte, deci se narušava osećaj da će ovo proći i da ćemo se izboriti. Oni imaju osećaj stalne neposredne pretnje.

Kako reaguju adolescenti, posebno oni koji su tek upisali srednju školu?

– Kod adolescenata je ugrožena sloboda građenja novih odnosa, prijateljstava, emotivnih veza. Cela generacija je na nekom “stendbaju”, samo čekaju da prođe. Uskraćeni su njihovi prirodni impulsi i to stvara nezadovoljstvo koje se ispoljava na različite načine: povlačenjem u sebe, nesigurnošću, visokorazvijenom anksioznošću ili buntom i neprihvatanjem pravila – ističe psiholog.

Tinejdžerima je najgore, nastavnici im šalju konfuzne poruke i narušavaju im poverenje u odrasle!
Izloženi su najrazličitijim interpretacijama onoga što se dešava, od teorija zavere, preko antivakserskih pokreta, do nasilja na ulicama u celom svetu. Čak i u školi jedan profesor zastupa jedan, a drugi sasvim suprotan stav. Primaju duple i konfuzne poruke, što narušava njihovo poverenje u odrasle – kaže Mijalković Stojiljković.

Da li će deca postati još otuđenija?

– Korišćenje računara i pametnih telefona u vreme socijalnog udaljavanja ima i dobru stranu. Zamislite da nisu imali ni to, ne bi uopšte bilo komunikacije! Ovo je ipak napravilo neke “mostiće”, ali sa druge strane i stvorilo nove navike, koje neće biti lako promeniti – ističe psiholog.

Da li će se deca vratiti na ulice i u parkove zavisi od toga kako se odrasli prilagode!
Ipak Mijalković Stojiljković misli da se to neće pretvoriti u novu normalnost. Trend će ostati, ali ipak su osetili šta znači biti u školskim klupama, sa drugarima, komunicirati, ići redovno na treninge… Većini to nedostaje. Prirodna potreba za igrom i druženjem neće se promeniti. A kako će se stvari dalje razvijati zavisiće pre svega od toga kako će se odrasli prilagoditi i da li će naći način da ih podrže u povratku na normalne aktivnosti.

– LJudi su često suočeni sa različitim životnim krizama, ratovima, prirodnim katastrofama i nauče da žive u novim okolnostima, da u svojoj maloj zajednici pronađu smisao – zaključuje psiholog.

Magazan

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA