Psiholog dr Ana Pešikan odgovara: Koje su tri najvažnije stvari do detetove 3. godine?

Prof. dr Ana Pešikan govorila je za naš portal o tome da li je roditeljstvo zapravo nauka ili je slušati instinkt dovoljno. U današnjem tekstu odgovara na jedno naizgled jednostavno, a zapravo vrlo složeno pitanje – koje su to tri ključne stvari na koje roditelji treba da obrate pažnju u periodu pre detetove treće godine?

Foto: Canva

Evo šta kaže dr Pešikan:

Bezrezervna ljubav
To ne znači pustiti dete da radi šta hoće. Nikada ljubav ne treba da zavisi od ponašanja. Kanališete, ne dopuštate određena ponašanja, ali ljubav ne dovodite u pitanje. Ne ucenjujete dete ljubavlju („ne volim te ako to ne uradiš..“, „ne pojedeš…“ „što si takav/takva…“ ili čuveno “za maminu ljubav”), jer je emocionalna ucena veoma loš obrazac na svim uzrastima i u svim odnosima, a ne samo u odnosu roditelj-dete. Možete da grdite, da se ljutite, da kažnjavate dete, ali ne da odbacujete dete i šaljete poruku da ga ne volite.

Adekvatno reagovanje na dečje potrebe

Od najranijeg uzrasta veoma je važno adekvatno pravovremeno reagovanje na dečje potrebe. Na najranijim uzrastima je to nužno, ali to nije samo zadovoljavanje fizičkih potreba bebe već i razvoj poverenja u svet koji ga okružuje, doprinos razvoju emocionalno stabilnog deteta.

Obratite pažnju, dečja potreba nije isto što i dečji hir, temper tantrum ili razmaženost. Kod beba je prihvatljiva reakcija tipa „hoću sve i hoću odmah“ ali ne i kod starijeg deteta. Sa socijalizacijom dete bi trebalo da uči i određene socijalne uloge, da izgrađuje strpljenje, sposobnost da odgodi zadovoljstvo, da razvija istrajnost, jer su to karakteristike koje su visoko povezane sa školskim i životnim postignućem, sa uspehom. U ukupnom uspehu inteligencija učestvuje svega sa 20-30%, ostalo su vrednosne orijentacije, motivacija i crte ličnosti.

Postavljanje jasnih granica
Šta se može, šta se ne može; šta se sme, a šta ne sme; šta je lepo, a šta ružno; šta je prihvatljivo, šta nije… i doslednost u držanju tih granica. Doslednost je jedna od najvažnijih stvari u vaspitanju koje daje dobre efekte.

Jednom ste nešto kaznili, uvek to isto ponašanje ne prihvatate ili kažnjavate bez obzira kako ste raspoloženi i kakav vam je bio dan. Unutar tih jasno postavljenih granica neophodno je davanje slobode izbora detetu. To su načini da se izgrađuje samopoštovanje kod deteta, samostalnost i sigurnost.

Prof. Pešikan pitali smo i o životu dece u gradovima 21. veka. Deca nakon vrtića ili škole imaju još po dve-tri obavezne aktivnosti, a vremena za slobodnu igru je malo. Ona nam objašnjava koliko je ovo opasno i koliko je slobodne igre detetu stvarno potrebno:

– Dobro je da deca imaju mogućnosti da praktikuju različite aktivnosti i imaju iskustva sa različitim sadržajima. To je korisno za njihov razvoj. Ono što je potrebno jeste da se prati i „osluškuje“ kako dete reaguje na njih, da li mu prijaju ili ne. U izboru tih različitih sadržaja kriterijum bi trebalo da budu sklonosti i interesovanja dece, korist za njihov razvoj, ali ne neostvarene želje i ambicije roditelja, malograđansko utrkivanje i moda. Dete nije firmirani brend kojim se hvalimo pred drugim ljudima.

Ono što prilično zanemaruje veliki broj roditelja, posebno onih iz bolje stojećih porodica, jesu zajedničke aktivnosti s decom kod kuće, sa bilo kakvim raspoloživim materijalom. Igranje dugmićima ili šerpicama nije stvar siromaštva, nedostatka zvečke ili igračaka nego kreativne i podsticajne upotrebe običnih stvari koje nas okružuju. Ima mnogo aktivnosti koje se kod kuće mogu raditi, posebno igranje s ambalažom koju biste inače odmah bacili. Pokušaj da se nešto napravi od tog uslovno rečeno otpada (kutija u kojima su bile upakovane neke stvari, hartije, kartona, kesa i sl.) ne samo što šalje detetu važnu ekološku poruku da smeće nije samo smeće nego i resurs, s njim se može još nešto uraditi, već i razvijate kreativnost kod deteta, da ne gleda stvari jednodimenzionalno, samo u jednoj upotrebi. Kako bi se snašlo dete da nema jastuka, a želi da legne, nema šnalu a hoće da skloni kosu sa lica, hoće da reši neki problem a nema namensko sredstvo za to – to su prave situacije za razvoj mišljenja i razvoj stvaralaštva.

Ukoliko to pređe u naviku i postane način na koji se dete odnosi prema svetu i okolini, napravili ste dugoročnu vajdu njegovom razvoju, ali i drugima i okolini.

Zelena učionica

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA