Prvi korak je najteži!

Volim padove. Baš, baš ih volim. Još više volim ožiljke koji ostanu. Tada ništa ne boli, sve je već prošlo. Zaraslo. Ožiljci dođu kao uspomene, prirodne tetovaže, oznake.

Ali tu su takođe i oni zabeleženi ispod kože. Oni koji se ne vide, koje nosimo u nama. Njih nikada ne treba da zaboravimo, koiko god da su traumatični padovi bili. Od njih smo upravo satkani. Oni  su nas izgradili u ono što danas jesmo. Oni nas čine.

Sva ova obeležja su tu da me podsete da nisam uvek letela, već sam se ranjavala dok se nisam izlegla, dok se nisam razvila i raširila krila kojima danas letim. Cenim ih jer me tim podsećanjem, gde sam bila a gde sam danas, čine zahvalnim bićem. To je divan osećaj sazrevanja, sa kojim se jedino može zaista živeti. Zato, bez straha očekujem nove ožiljke, raširenih ruku. Baš sam gostoljubiva.

Pa hajde, šalu na stranu… Zamislite da ste rođeni u „idealnoj“ porodici, u „savršenoj“ državi, okruženi samo „rajskim“ pojmovima. Da nikada niste pali, osetili bol i ožiljak pod prstima… Sigurno biste bili drugačija osoba. To definitivno ne biste bili vi. Možda ne biste ni razumeli ovo što pišem. Ne biste bili simpatično empatični, kako ja volim da se izrazim. A da li biste želeli da vi niste vi, već neko drugi? Da li biste želeli da ste u tuđoj koži? Ali nemojte dozvoliti da vas čista koža bez ožiljaka prevari, ko zna šta je ispod nje.

Kažu da je onaj ko je stvorio čoveka, podesio sve tačno onako kako treba biti. Automatsko podešavanje jeste da se niko ne seća prvih nekoliko godina života. Veruje se da je to zato što ni jedno biće ne bi preživelo sećanje na toliki bol i tolike muke. Kažu i da prvi udah bebe, kada se rodi, boli. Tu je i nicanje zuba, srastanje kostiju, formiranje tela, brz rast i razvoj, učenje osnovnih životnih veština. Zamislite samo koliko smo stvoreni jaki i borbeni.Prvi deo života je najteži. Iako kasnije razmaženi  mislimo da je najlakše biti beba i dete.

Ipak, verujem da se neki čak i sećaju… Koliko puta nam je padala glava dok su je roditelji brižno pridržavali, dok nismo ojačali i naučili da je držimo sami? Koliko puta smo samo pokušali i nismo uspeli da sednemo ili se ležeći na stomaku uzdignemo na ruke da osmotrimo okolinu? Ali ruke su bile suviše slabe da podignu telo. Zato je želja bila mnogo jača. Koliko puta smo pali na nos u pokušajima da se krećemo četvoronoške jer nam je tako balans bio sigurniji? A koliko puta smo pali dok nismo naučili da koračamo? A da skačemo? Trčimo? Pa koliko smo puta pogrešili dok nismo uspeli razgovetno da izgovorimo „mama“, „tata“? A tako je jednostavno zvučalo. Ali jezik se ipak nije slagao i lomio se. Govor i rečnik su nam nekada bili misaona imenica pa smo kao rešenje stvorili svoj rečnik, neki skraćeni, bebeći, koji doduše možda niko drugi nije razumeo. Prolazili su tako meseci, kod nekih i godina, dve… Tek onda smo sakupili dovoljno dana ispunjenih neuspesima ali provedenih pokušavajući. Tek tada je uspeh bio vidljiv.

Da li bismo mogli da saberemo, koliko smo puta pogrešili u životu? Nakon toliko grešaka, naravno da smo doživljavali i uspehe! Znači cilj pre glavnog cilja, uspeha, jeste grešiti i padati. Nemojmo biti nestrpljivi i halapljivi i želeti odmah cilj na tacni.

Evo nekoliko činjeničnih primera. Nikola Tesla je stotinama i hiljadama puta grešio da bi ostvario svoje snove i vizije. Da li ste znali koliko je  Majkl Džordan koševa omašio pre nego što je postigao rekordni broj? Preko 9000. I izgubio čak 300 utakmica. Ali što je više učestvovao i pokušavao, više je šansi imao i da uspe i pobedi, sam sebe.

A kada su nȃs naučili da odustanemo posle nekoliko pokušaja sa izgovorima, „ja to ne znam“, „ja  nemam talenat za to…“, „mogu samo da sanjam…“, „nikada neću moći…“? I zašto smo uopšte pre poverovali u tuđe reči nego u sebe?! Četiri neuspele veze i dobijemo „nikad se neću udati“, pet razgovora za posao i „ko će mene da zaposli“, tri izlazaka na ispit i „nikada neću završiti fakultet“.

Jeste, prvi korak je najteži, a to je verovati. Pokušavati. Bez odustajanja. Zato, svaki put kada ponovo padnem, setim se da je to zapravo nova prilika za novi pokušaj,  korak više, korak dalje. Ugledam se na dete koje me je odgajilo. U znak zahvalnosti, najteži korak sam već načinila.

Hvala padovima, hvala ožilcima što su svaki dan uz mene. Oni su mi najveća podrška!

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA