… teroriše vas i vaše bližnje već 200.000 godina
Od starih Grka do Šekspira i nadalje, koncept tragedije počiva na ideji da ljudi u sebi nose seme svoje sopstvene propasti. Za žene, seme sopstvene tragedije mesečno klija i čini ih žrtvama sopstvene ženskosti. Ni krive, ni dužne. To tragično seme isklija poeziju na glagolskom, svađalačkom akcentu. Mnogo lepo. Sve ono što smo zamerile, a uskladištile u sebe, sve misleći zlu ne trebalo, eruptivnom bujicom iskače napolje. Svet je dobro prošao, ako nekog ljuda ne bacimo zavrat.
Počeo je uvod u vanredno stanje sažet u mom okršaju sa dvesta simptoma osamdeset različitih oboljenja i stanja. Predkrvnička podvala Majke mi Prirode, žene sapatnice. Telo mi postaje tesno, a ja pokušavam da predstojeću idilu spakujem u epp. Ipak je to „samo“ repriza serije zvane „PMS“.
I kao zima putare, svaki put me dočeka nespremnu.
Već u ovom pasusu mi nije ni do čega. Trudim se da sama sebe ne ometam u postojanju. Selektivno postojim, selektivno sam i gluva, radi dobrobiti ljudstva koje obitava sa mnom. Selektivno i pamtim, ali za to nije kriv PMS. Za krunisanje svih pms-alnih aktivnosti koje luduju mojim nadutim telom oteklih nerava, konspirativno me grli insomnija. Ne spavam. Lepo se tih dana osećam kao šaman. Na talasu halucinacije. U boji. I vrlo sam vrhovna. Postrojavam koga i šta stignem. Uglavnom, ukućane. Ne smeju ni da pisnu, samo pokorno klimaju glavama. Bez komentara, gledaju na jedno oko kako da me strpaju u kupatilo, zaključaju do daljnjeg i progutaju ključ. Prema planu izbegavanja, kreću se hodnicima kao kameleoni. Obraćaju mi se isključivo motivisani prehranom. Hrana u frižideru im ne stoji u visini pogleda, a to znači da je, zapravo, nema. Jer ono što ne vidiš, ne postoji. Prosto. Da jedemo hranu koja telepatski komunicira bilo bi lakše. A pamtim im kad su mi jedared, u toku pms serijala, prilikom pakovanja u auto, procureli kroz zube “šteta što samo za sedište možeš da se vežeš.” Toliko mi nije bilo smešno.
Kaće kraj?
Moj vesnik PMS-a je pustošenje frižidera u noćnim prilikama (ne)spavanja. Na samu pomisao na PMS, manijakalno se opremam grickalicama i slatkišima, a džemove migriram sa visokih polica na radnu površinu. Da budu na dohvat ruke, da mogu da kusnem kad mi volja. Tu negde se Majka Priroda urniše od smeha, vrišti i zagrcnjava od količine hrane koju sam u stanju da pojedem, a da se pritom nigde ne nasukam. Vrištim i ja sa njom. Ne od smeha. Vrištim na dve baba Stanine prijateljice, koje utorkom, sredom i četvrtkom, u intervalu od sabajle, nepogrešivo dolaze gorepomenutoj u posetu i to daju svima do znanja, životinjski prijanjajući na apsolutno svako dugme na interfon tabli. Baba Stana je, inače, mitsko biće, višeg čina, previše bitna da bi koristila svoj interfon za posetioce, te su se ove dve senilne “gospođe” s jednom nogom u sarkofagu, dosetile da se predstavljaju kao “poštar” i “čistačica” ne bi li ih neko pustio u zgradu. Tu negde ih ja, za njih nevidljiva, čekam na vratima u obliku ćiriličnog “f” sa rečima “Paaaaa, dobro, gospođe, koliko puta smo rekli da zvonite samo baba Stani, ne možete da dižete čitavu zgradu na noge! I bacite, pobogu, tu cigaretu!!!” Dok meni para izlazi na uši, one dimne signale izbacuju na usta i nos i bauljaju do baba Stane, hramajućim hodom, dok im noge znatno kasne za ostatkom tela koje nosi glavu koja služi samo za nošenje naočara i gluvih ušiju. Viknem još koju za njima, pa zalupim vratima i bude mi malo lakše. Valjda.
Da me u poslednje vreme ne muči gastritis, dobro bih se držala. Za čašu.
Tu i tamo, načujem neku neverodostojnu legendu o junakinjama koje pms ni da okrzne. One su, verujem, upale u bure čarobnog napitka koji oslobađa od svih simptoma izazvanih disbalansom hormona. One su smerne, tihe, nose savršene šiške na ispeglanim glavama, dok sam ja očešljana na fontanu. Preko njih pms prelazi elegantno, kao lahor kroz kosu. Ne crta ih na bubuljice, ne tačka u crvene tačke i ne naduvava u kobasičaste prste. Njima se pms ne dešava, dok sam ja hodajući reljef Balkana. One se i tada lepo oblače, sve im divno stoji. Ja jedva obučem ono ništa iz ormana. Najradije bih se uvila u šatorsko krilo. Da me ne steže nigde.
Usled velike količine naelektrisanosti, pmsinhronizacija je sasvim očekivana pojava. U pms-u delujem kao elektromagnetno polje i brzinom svetlosti oscilujem odgovarajuće elektromagnetne talase, kojima direktno utičem na svoje najbolje prijateljice. Kad postignemo istu frekvenciju oscilacije, pmsinhronizacija je uspešno izvršena. E, tu čuči spektakl. Solidarno se potpirujemo i najiskrenije verujemo da je to sasvim u redu.
Jer “P” u PMS-u ne stoji za “pristojnost”.
Tada noć krene mrakom da se uprizorava. Ukućani odlaze na spavanje i ostavljaju mene ludo, samo u insomničnoj pidžami. Savest mi kakofonično otpleše po živcima. Tešim se. To nisam ja, to je moj pms. Biću polu-prisutna samo još par dana, a onda će sve biti po starom. Do sledeće reprize. Pusto žensko.
