“Posmatranje” deteta

Odrasli često pokušavaju da „upravljaju“ detetom pre nego što ga uopšte i upoznaju, pre svega njegove senzorne preferencije i tolerancije na senzorne stimulanse.

Foto: Canva

Najpouzdaniji način da utvrdimo da li dete ima problem u senzornoj integraciji i da isplaniramo tretman je posmatranje deteta. Procena u kontrolisanim uslovima standardizovanim testovima ne  obezbeđuje uvid u individualne razlike koje su promenljive za svako dete i zavise od prethodnih iskustava.

Najvažnije je kada procenjujemo detetov kapacitet za senzornu integraciju, da obratimo pažnju i na dete i na okruženje i kome se trenutno nalazi. Važno je posmatrati ga u slobodnim aktivnostima, u spontanoj igri koja nema pravila i u struktuiranim situacijama koje određuju odrasli (za stolom, dok se svlači i oblači, pere ruke, zube, uči nešto…). 

Gledamo kako reaguje na zahteve okruženja, dete može da se previše pobudi u neorganizovanom okruženju, a da ostane u optimalnom stanju u tihom i organizovanom. Ovo je podjednako važno kao i posmatranje njegovih kognitivnih, motoričkih sposobnosti i pažnje koju ima u odnosu na zadatak.

U senzornoj integraciji 1+1 nije 2, već 3,4,5, a za neku decu i više

Pre svega gledamo kakav senzorni stimulansi utiču na njegovu samoregulaciju, nivo pobuđenosti i pažnju, na emocije i aktivnost deteta. Kada ima više senzornih stimulansa istovremeno, a retko je prisutan samo jedan, oni se jednostavno ne sabiraju, njihov efekat je kumulativan. 

Ako nam roditelji prvi put dovedu dete kasno po podne nakon što su neko vreme bili u centru grada i u vožnji proveli duže nego inače zbog gužve u saobraćaju što je kod njih proizvelo dodatnu nervozu jer su brinuli da ne zakasne, reaktivnost deteta na senzorne nadražaje koju trenutno vidimo sigurno nije prava slika njegove senzorne integracije. Sa roditeljima uvek treba proveriti da li je nešto tipičan obrazac ponašanja deteta i nastojati da se posmatranje deteta odvija u konfornim uslovima. 

Kod dece sa senzornim teškoćama očekujemo da pokazuju različite reakcije/ponašanja u različitim okolnostima. Ta različitost je realnost koju ćemo sagledati u nekom dužem vremenskom periodu. Za stučnjake koji rade sa decom na senzornoj integraciji je važno da ustanove koji je to obim u kome se kreće detetov odgovor na senzorni stimulans. Roditelji treba da razumeju tipove stanja u kojima se dete nalazi i koja se menjaju i da pomognu detetu da što duže ostane u optimalnom stanju kada god je to moguće.

Isto dete u različitom okruženju se drugačije ponaša

Ponašanje koje je uslovljeno senzornim procesiranjem je rezultat detetove interakcije sa okruženjem u kome se nalazi. Pre svega posmatramo u kom okruženju je dete najfunkcionalnije, tražimo dobra podudaranja između deteta i okruženja. Ukoliko ne bi smo uzeli u obzir ovo, postoji mogućnost da donesemo pogrešne zaključke u proceni. 

Neke senzorno preosetljive bebe u prvim mesecima prekomerno plaču zbog čega brižni i osećajni roditelji nedeljama ne spavaju i ne uživaju u vremenu provedenom sa bebom. Vremenom dete se stabilizuje ali su roditelji iscrpljeni i emocionalno isključeni što vodi ka neželjenom ishodu, lošoj povezanosti roditelja i deteta.

Responzivan roditelj daje sigurnost blagim osmehom i čvrstim pritiskom dok drži bebu u naručju. Dete može da odgovori na to dobrom organizacijom ponašanja, da ima optimalnu pobuđenost, fokusiranu pažnju, stupanjem u interakciju pokaže da mu je prijatno I ima primerenu aktivnost.

Pomaganjem bebi da se smiri, beba uči da sama upravlja svojim ponašanjem  dok majka već tada radi na koncentraciji i budnosti deteta. Ako je iz bilo kog razloga odnos majka-dete narušen, dolazi do disfunkcije, majka će biti ili previše uključena ili isključena.

„Red u kući – red u glavi“

Deca koja imaju teškoće u organizaciji senzacija iz sopstvenog tela ali i okoline razvijaju karakteristične obrasce ponašanja koji mogu kasnije da ometaju njihovu sposobnost da istražuju i da stupaju u interakcije sa drugima na primeren način.

U haotičnom i pretrpanom fizičkom okruženju deca su „napadnuta“ senzornim stimulansima pa većina postaje isključena ili distraktibilna.

Tih i uređen prostor pomaže deci u samoregulaciji, ona uče da tu odlaze kada treba da se smire.

U procenjivanju socijalnog okruženja posebno treba obratiti pažnju na interakciju deteta sa roditeljima, vršnjacima i drugim odraslim osobama koje sa njim provode vreme. Posebno treba uočavati one načine interakcija koje podržavaju detetove potencijale. 

Rano prepoznavanje teškoća pomaže roditeljima da sagledaju problem iz pravog ugla i time pomognu detetu da razvije optimalne procese senzorne integracije.

Cilj senzorno-integrativnih intervencija je uspostavljanje dobrog balansa između senzornih zahteva koji dolaze iz fizičkog i socijalnog okruženja i detetovih resursa kojima ono može da odgovori i prevaziđe takve zahteve kako bi steklo bolje adaptivno ponašanje.

Kada kažemo „dobro okruženje“ ne mislimo na protektovano, lišeno izazova, naprotiv detetu su potrebne situacije optimalnih izazova koje podstiču proces učenja i celokupan razvoj.

Snezana MilanovićAutor: Snežana Milanović

diplomirani fizioterapeut, senzorno-integracijski pedagog, SI Baby terapeut, MarteMeo Therapist/Colleague Trainer, licencirani instruktor IAIM masaže beba i MISP masaže dece.

Osnivač „Centra za korektivnu gimnastiku“ 1997 i suosnivač Kabineta za senzornu integraciju i ranu intervenciju „Senzorijum“ 2017 u Beogradu. Stručni saradnik časopisa Moj pedijatar i Zdravo dete, brojnih portala namenjenih roditeljstvu i zdravom odrastanju beba i dece. Stručni saradnik časopisa Pedijatar dijagnostičko-terapijske preporuke.

Kontakt: milanovic.fizio@gmail.com

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA