Pomozite detetu da prevaziđe strahove

Deca uglavnom prevaziđu mnoge svoje strahove tokom odrastanja zato što nauče da ono čega se boje nije zaista opasno, odnosno nauče kako da se zaštite od opasnosti. Ali šta je sa strahovima koji vremenom ne nestaju?

strah

Navešćemo primer jedne trogodišnje devojčice. Ona se plaši „životinje“. Konstantno ima osećaj da je tu negde prisutna, da će da uđe kroz prozor, vrata… Ne sme sama u kuhinju i hodnik. Stalno traži da majka bude tu, pored nje. S majkom spava u krevetu čvrsto priljubljena uz nju, dugo ne može da zaspi, a kad zaspi budi se, spominje „životinju“ koje se boji,  izbegava na sve moguće načine ponovo da zaspi. Preko dana je razdražljiva, stalno traži da majka bude uz nju, iscrpljena je, umorna, ali se bori sa sobom da ne zadrema. Lako pada u „histeriju“. Počne da vrišti kada joj nešto nije  po volji, konstantno ima nove zahteve bez granica.Ovakvo ponašanje traje više od godinu dana. Roditelji su iscrpljeni i umorni, i ne znaju koliko će „ovo“ još da traje. Devojčica ne zna da opiše tu „životinju“, ne zna da je nacrta niti može da joj da ime.

Veoma je teško gledati sopstveno dete kako se bori sa strahom, kao i probleme koje to izaziva. Roditelji postaju iscrpljeni, osećaju nemoć i bes, a detetu je ipak potrebna podšska i utočište.

Kako pomoći sopstvenom detetu?

Uznemirena deca često su preterano osetljiva na osećanja svojih roditelja. Ako suviše burno reagujete na strahove svoga deteta, ono oseća vašu zabrinutost i „upija je“. U konkretnom primeru roditelji pokazuju intenzivnu zabrinutost. Misle da strahovanje zbog „životinje“ nikada neće proći i da to vodi u psihičku bolest deteta. Ulaze u lanac negativnih razmišljanja i predviđanja, tako da i oni počinju da strahuju da li je dete dovoljno jelo (čak mu daju „Plazmu“ na flašicu iako ima tri godine), pomno prate količinu stolice…što sve dodatno čini anksioznim i dete i njih. Preispituju se, gube “živce“, povremeno istuku devojčicu, a ona im se nakon toga okači oko vrata i traži ljubav.

Vašem detetu će mnogo pomoći ako se sami pozabavite sopstvenim strahovima i brigama. Često se u anamnezi nađe podatak da je neko od roditelja imao „anksiozno” detinjstvo. Drugo, trebalo bi da sačuvate zdrav razum. Uvek se setite stjuardese u avionu koja daje instrukciju u slučaju vanredne situacije da majka prvo sebi stavlja masku sa kiseonikom, a potom detetu. Treće, neka fizička aktivnost postane navika u vašoj porodici.To može mnogo da pomogne zaplašenoj deci, ali mnoga od njih ne žele time da se bave sama. Zatražite od dece da vam se pridruže u nekim aktivnostima kao što su šetnja, vožnja biciklom ili obavljanje kućnih poslova. U našem konkretnom primeru, odlazak npr. u neki sportski vrtić bila bi odlična odluka, jer bi se dete defokusiralo od zastrašujuće imaginarne „životinje“ kroz angažovanje tela (jer je njoj inače stalno angažovan mozak, a ne telo).Takođe bi to značilo i odvajanje od majke koja je stalno sa njom, i priprema za polazak u vrtić od jeseni,

Neka vaše dete zna da je u redu izazavati osećanja. Mnoga deca ne vole da pričaju o tome kako se osećaju, naročito dečaci. Uverite svoje dete da će mu biti bolje ukoliko to češće bude činilo. Deci je važan način na koji reagujete kad vam govore o svojim osećanjima i zato je potrebno da pokažete razumevanje. Ako reagujete burno ili kritično, ako se podsmevate detetu, ignorišete ga ili vičete, ono će prestati da vam se poverava.

Budite kreativni u smišljanju načina kako da dete prevlada strah i uznemirenost. U našem primeru vežbe disanja bi pomogle devojčici pre uspavljivanja ili bilo kada kada je uznemirena. Fizička aktivnost bi takođe bila od koristi, jer ako se „zaposli“ telo, mozak će manje imati posla. Postoje i različite psihološke tehnike tipa „brisanja“ strahova gumicom, s tim što bi ona svoju „životinju“ morala da konkretizuje dajući joj oblik, veličinu, izgled, ime i da je na kraju nacta i izbriše, ili baci papir u toalet.Takođe, njena „životinja“ može da se „vezuje“, „hvata“, „čisti metlom“ …pustite mašti na volju, budite inventivni, pretvorite intenzivan strah u igru, konkretizujte ga i opustite situaciju. Polako će izbledeti…

Marijana PetrovićAutor: Marijana Petrović

diplomirani psiholog, specijalista medicinske psihologije.

Uže područje rada – deca, adolescenti i porodica.
Od stručnih edukacija ima završenu psihoanalitički orjentisanu psihoterapiju dece i adolescenata, mentalnu higijenu razvojnog doba, osnove porodične kao i REBT terapije namenjene deci i adolsecentima.
Preko dvadeset godina radila na Vojnomedicinskoj akademijina Kabinetu za psihijatriju i Dečjem dispanzeru.
Stručni je saradnik i autor psihoedukativnih članaka u časopisima „Moj pedijatar“ i „Zdravo dete“ i "Pedijatar"

Kontakt telefon: 063/80-74-958

Podeli:

Komentari

  1. Poštovani,
    Devojčica nam ima 3 godine..od njene druge godine primećujemo da ima strah od nečega i ne možemo da odgonetnemo od čega.
    Naime..u početku je to bila reakcija na neke zvukove kao što je npr određeni tonalitet i zvuk u nekoj pesmi gde je odmah tražila da se ta pesma zameni i oči su joj zasuzile ali nije plakala.
    Posle je počelo recimo sa mašinom za pranje, kada je uključila centrifugu da bi kasnije izbegavala i da se približi mašini čak i kad nije radila. To sve i danas traje, ali sve više stvari takvih počinje da joj smeta.
    Mislili smo da je to prolazno, ali zabrinuli smo se kada je na jednom dečijem rođendanu počela da plače kada je drugo dete visnulo pored nje (i mislimo da je to bio i neki okidač za dalji problem)..tada se rasplakala toliko da smo morali da odemo kući jer kad god je ugledala bilo koje drugo dete ona je plakala i tražila da je uzmemo u naručje. Od tada, uvek kada vidi decu, ona kaže “neće dete da plače (ili viče)” pa se tačno primeti da je nervozna (gricka usne, stiska dlanove) da bi se kroz nekoliko trenutaka rasplakala. Probali smo da idemo sa njom u igraonicu gde je baš bio dečiji rođendan i možete da zamislite kako smo prošli..trpela je stres nekih 20min i nakon toga se pustila u plač i morali smo da odemo. Dolaskom toplijeg vremena, možemo da idemo u park..klackalice, tobogani, ljuljaške..obožava, i tamo joj ne smetaju deca toliko..ako čuje vrisku, malo se uznemiri ali nije u toj meri kao u zatvorenom prostoru. Pre neki dan smo primetili da se bukvalno uplašila svoj glas kada je i sama vrisnula pa je brzo otrčala kod mene u naručje i pitala me “šta je to bilo?” i zasuzile su joj oči..
    Probali smo sve što smo umeli, pričamo sa njom, tražimo od nje da nam priča, da nam kaže u čemu je problem, da smo mi uvek tu za nju, uz nju, da nema razloga da se plaši bilo šta i da ima nešto što joj smeta da nam to odmah i kaže..ali bezuspešno.
    Da li imate neki predlog na šta da se usmerimo, kako da joj pomognemo da prebrodi ovu “krizu”..? Bojimo se da sve to ne eskalira na nešto ozbiljnije u njenom ponašanju.. Nije išla u jaslice jer nas nisu primili dva puta, pa je čuva dadilja i kada smo sa njom tu smo mi kao roditelji i uglavnom su uz nju baka i deka. Nismo imali puno male dece u okruženju od početka..samo da napomenem, da kada nema dece u okolini i na mestu smo gde je glasna muzika njoj to ne smeta..pre par nedelja smo bili na proslavi 18-tog rođendana, gde je bila živa svirka i gomila ljudi, ona je uživala, pričala, pevala, igrala se, jurila po sali, penjala po stolicama..
    Hvala.

    Odgovori na komentar

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA