Pomozite detetu da prevaziđe strahove

Navešćemo primer jedne trogodišnje devojčice. Ona se plaši „životinje“. Konstantno ima osećaj da je tu negde prisutna, da će da uđe kroz prozor, vrata… Ne sme sama u kuhinju i hodnik. Stalno traži da majka bude tu, pored nje. S majkom spava u krevetu čvrsto priljubljena uz nju, dugo ne može da zaspi, a kad zaspi budi se, spominje „životinju“ koje se boji,  izbegava na sve moguće načine ponovo da zaspi. Preko dana je razdražljiva, stalno traži da majka bude uz nju, iscrpljena je, umorna, ali se bori sa sobom da ne zadrema. Lako pada u „histeriju“. Počne da vrišti kada joj nešto nije  po volji, konstantno ima nove zahteve bez granica.Ovakvo ponašanje traje više od godinu dana. Roditelji su iscrpljeni i umorni, i ne znaju koliko će „ovo“ još da traje. Devojčica ne zna da opiše tu „životinju“, ne zna da je nacrta niti može da joj da ime.

Veoma je teško gledati sopstveno dete kako se bori sa strahom, kao i probleme koje to izaziva. Roditelji postaju iscrpljeni, osećaju nemoć i bes, a detetu je ipak potrebna podšska i utočište.

Kako pomoći sopstvenom detetu?

Uznemirena deca često su preterano osetljiva na osećanja svojih roditelja. Ako suviše burno reagujete na strahove svoga deteta, ono oseća vašu zabrinutost i „upija je“. U konkretnom primeru roditelji pokazuju intenzivnu zabrinutost. Misle da strahovanje zbog „životinje“ nikada neće proći i da to vodi u psihičku bolest deteta. Ulaze u lanac negativnih razmišljanja i predviđanja, tako da i oni počinju da strahuju da li je dete dovoljno jelo (čak mu daju „Plazmu“ na flašicu iako ima tri godine), pomno prate količinu stolice…što sve dodatno čini anksioznim i dete i njih. Preispituju se, gube “živce“, povremeno istuku devojčicu, a ona im se nakon toga okači oko vrata i traži ljubav.

Vašem detetu će mnogo pomoći ako se sami pozabavite sopstvenim strahovima i brigama. Često se u anamnezi nađe podatak da je neko od roditelja imao „anksiozno” detinjstvo. Drugo, trebalo bi da sačuvate zdrav razum. Uvek se setite stjuardese u avionu koja daje instrukciju u slučaju vanredne situacije da majka prvo sebi stavlja masku sa kiseonikom, a potom detetu. Treće, neka fizička aktivnost postane navika u vašoj porodici.To može mnogo da pomogne zaplašenoj deci, ali mnoga od njih ne žele time da se bave sama. Zatražite od dece da vam se pridruže u nekim aktivnostima kao što su šetnja, vožnja biciklom ili obavljanje kućnih poslova. U našem konkretnom primeru, odlazak npr. u neki sportski vrtić bila bi odlična odluka, jer bi se dete defokusiralo od zastrašujuće imaginarne „životinje“ kroz angažovanje tela (jer je njoj inače stalno angažovan mozak, a ne telo).Takođe bi to značilo i odvajanje od majke koja je stalno sa njom, i priprema za polazak u vrtić od jeseni,

Neka vaše dete zna da je u redu izazavati osećanja. Mnoga deca ne vole da pričaju o tome kako se osećaju, naročito dečaci. Uverite svoje dete da će mu biti bolje ukoliko to češće bude činilo. Deci je važan način na koji reagujete kad vam govore o svojim osećanjima i zato je potrebno da pokažete razumevanje. Ako reagujete burno ili kritično, ako se podsmevate detetu, ignorišete ga ili vičete, ono će prestati da vam se poverava.

Budite kreativni u smišljanju načina kako da dete prevlada strah i uznemirenost. U našem primeru vežbe disanja bi pomogle devojčici pre uspavljivanja ili bilo kada kada je uznemirena. Fizička aktivnost bi takođe bila od koristi, jer ako se „zaposli“ telo, mozak će manje imati posla. Postoje i različite psihološke tehnike tipa „brisanja“ strahova gumicom, s tim što bi ona svoju „životinju“ morala da konkretizuje dajući joj oblik, veličinu, izgled, ime i da je na kraju nacta i izbriše, ili baci papir u toalet.Takođe, njena „životinja“ može da se „vezuje“, „hvata“, „čisti metlom“ …pustite mašti na volju, budite inventivni, pretvorite intenzivan strah u igru, konkretizujte ga i opustite situaciju. Polako će izbledeti…