Foto: Pixabay
„Moj Nikola obožava decu, biće srećan kad krene u vrtić što će se igrati po ceo dan!“ „Ma, navikla se Maja da bude bez nas, već je bila kod babe i dete po ceo dan, pa nije plakala! Privići će se ona lako na vrtić.“ „Uroš kada je društvu super jede! Biću mirna kad krene u vrtić, jer znam da će bar lepo jesti pored druge dece.“
Ovakva očekivanja roditelja često u praksi budu potpuno drugačija, jer polazak u vrtić za dete na prvom mestu znači odvajanje od roditelja. Tako da, koliko god dete volelo društvo druge dece, to nije garancija da će adaptacija na vrtić proći sa lakoćom.
Polazak u jaslice ili vrtić, za svaku porodicu predstavlja veliku promenu u dinamici, ali i u emotivnom smislu. Tada se dete i roditelji prvi put odvajaju na više sati u toku dana, i treba da se priviknu na to da dete provodi vreme sa drugim osobama u koje i dete i roditelji treba da steknu poverenje.
Nekim roditeljima polazak deteta u vrtić ne predstavlja „ništa strašno“ jer veruju da će se dete radovati druženju sa drugarima, da će se brzo navići, da će voleti da ide u vrtić – a u realnosti se suočavaju sa potpuno suprotnim reakcijama deteta.
Roditelji koji očekuju da će se dete sa lakoćom privići na vrtić, iznenade se kada dete počne burno da ispoljava ljutnju, bes, otpor. Ove reakcije zapravo ukazuju da je detetu teško da se odvoji od roditelja, da je suviše malo da bi razumelo da će mama i tata doći posle par sati (da nije „ostavljeno zauvek“), i da zbog toga oseća strah, bespomoćnost, nesigurnost. Ono ne ume rečima da opiše kako se oseća, pa to radi ponašanjem. Roditelji koji se suoče sa ovim takođe se osećaju bespomoćno, često ne znaju kako da smire dete, a što duže ove situacije traju to su pod većim stresom.
Sa druge strane, ima roditelja koji od početka osećaju grižu savesti, veliku brigu i stres oko polaska deteta u vrtić jer brojne dileme počinju da im se vrzmaju po glavi – da li je ova odluka ispravna, da li dobro postupamo time što sada šaljemo dete u kolektiv, da li će sve biti ok, kako će moje dete prilagoditi na ove promene, na drugu decu, vaspitača, drugačiji ritam dana, šta ako bude plakalo…? I, kada se suoče sa detetovim suzama, otporom i promenama u ponašanju, osećaju se još nesigurnije u odluku da dete ide u vrtić.
Jasno je da bi i jednima i drugima bila korisna priprema koja podrazumeva upoznavanje sa očekivanim promenama u ponašanju i reakcijama deteta, kao i kako da se uspešno sa tim nose. Od velikog značaja kako će se dete adaptirati na vrtić, je i kako se roditelji u svemu ovome osećaju, jer se to prenosi na dete.
Na primer, roditelj koji je pod stresom prenosi uznemirenost na već uzrujano dete i tada njegove reakcije postaju još burnije. Roditelj koji nije siguran u svoju odluku, prenosi nesigurnost na dete, jer ono oseća njegovo kolebanje – Kako ja mogu da se osećam sigurno ovde kada se ni mama tako ne oseća?
Pored ispoljavanja straha, ljutnje, besa, otpora, očekuju se i promene u spavanju, ishrani…
Iako nema pravila kako će ko podneti ovo prvo odvajanje, jer je svako dete drugačije, istraživanja, pokazuju da postoje tri ključna faktora koja će znatno uticati na uspešno privikavanje. To su: spremnost roditelja i deteta na odvajanje, dobra pripremljenost i pozitivno iskustvo.
Komentari 0