Ostavite decu na miru: Neuropsiholog o štetnosti ranog razvoja

Ana Vladimirovna Semjonovič je neuropsiholog, doktor psiholoških nauka, profesor na Katedri za kliničku psihologiju…

Foto: Pixabay

Autor je preko dvesta knjiga, među kojima su „Uvod u neuropsihologiju u dečjem uzrastu”, „Neuropsihološka korekcija u dečjem uzrastu” i praktičnih priručnika namenjenih psiholozima, pedagozima i roditeljima.

*Ana Vladimirovnakako se vi kao neuropsiholog odnosite prema ranom razvoju detetakada decauzrastu 2,5– 3 godine počinju da učda pišu, čitajuračunaju? 

Kategorički negativno. Možemo kao primer navesti sledeću analogiju: je li dobro ili nije da čovek stupa u polni kontakt u desetoj godini života? Sasvim je jasno da dete ni fiziološki ni psihološki nije spremno za takav „eksces” i da iz toga proizilazi samo trauma. To je svima neupitno jasno i za to nisu potrebni posebni dokazi.

Postoje neurofiziološki zakoni razvoja mozga. Njegov energetski potencijal je ograničen u svakom vremenskom momentu i stoga ako trošimo energiju na neblagovremeni razvoj neke psihičke funkcije, nastaje deficit onde gde je trebalo da ta energija bude aktivno usmerena. Ako spoljašnja sredina traži da se izvrši neki zadatak, mozak će ga izvršavati ali na račun nekih drugih struktura psihe.

“Ako spoljašnja sredina traži da se izvrši neki zadatak, mozak će ga izvršavati ali na račun nekih drugih struktura psihe.”

Period između druge i treće godine je period burnog razvoja senzomotorne i emocionalne sfere deteta. A ako počnete da ga učite da čita, piše, računa – da ga pretrpavate saznajnim procesima – vi mu time oduzimate energiju naročito od osećanja. I kod malog deteta počnu da se „kovitlaju” svi emocionalni procesi i otrgnu se neki programi somatskog (telesnog) razvoja. Vrlo je moguća pojava nekih disfunkcija, dete može početi nešto da boli, čak je moguće da se počne i lečiti.

Posledice te selekcije energije mogu da se ne pojave odmah pa da se u 7. godini počnemo čuditi otkud „odjednom“ enureza [mokrenje u krevet], kako su se „odjednom“ pojavili strahovi. Otkud u pubertetu „odjednom“ dolazi do emotivnih padova, niko ne shvata zašto je dete postalo agresivno ili hiperaktivno.

*Međutim, treba li ipak pripremati dete za školu? Ako treba, onda kada treba početi?

Tu se postavlja pitanje: šta znači pripremati dete za školu?

Da li je privikavanje deteta na elementarni dnevni raspored priprema za školu? Onda se to bezuslovno može početi od 2-3. godine. Dete uči da je doručak tad i tad, ručak tad i tad. Fudbal se igra u toj i toj odeći, u pozorište oblačimo to i to.

Priprema za školu u smislu učenja čitanja i računanja, naravno da je potrebna ali kasnije. To je odvajkada počinjalo sa četiri, još bolje sa pet godina.

Iz nekog razloga svi smatraju da saznajni procesi počinju tek kada je dete selo za sto i počelo da piše slova. A razvoj saznajnih procesa odigrava se zapravo i dok mama i dete šetaju kroz šumu i ona pita: „Vidi visibaba. Kakva je ona? Kakve su njene latice?“ I zajedno sa detetom „savladava gradivo“. A onda kaže: „A evo ljubičice?“ Potom pita: „Šta ti misliš, po čemu su njih dve slične a po čemu se razlikuju? I ovo je cvet i ovo je cvet.“ Eto, to je razvoj saznajnih procesa. Kao rigidan neuropsiholog, uveravam vas da je to najbolja moguća „priprema za školu“ u uzrastu 3–4 godine.

“Iz nekog razloga svi smatraju da saznajni procesi počinju tek kada je dete selo za sto i počelo da piše slova.”

Isto to može da se radi dok dete sedi za stolom a mama ga pita: „Šta misliš, da li mi sada ručamo ili doručkujemo? A šta to imamo na stolu što nije bilo kada smo doručkovali?” Još je bolje ako mu dok postavljaju sto postavlja pitanja. Može da na primer zapita: „A šta ćemo staviti pošto ćemo da ručamo? Hoćemo li staviti čaše ili šolje?“ I to je takođe razvijanje saznajnih procesa.

A kada baka čita unučetu priču naglas – nije li i to razvoj njegovih saznajnih procesa…  A šta vidimo u praksi? Po pravilu deca se preopterećuju. Pri tome dete ostaje apsolutno neadaptirano sa stanovišta normalnih svakodnevnih znanja. Postoji zakon: svaki razvoj kreće od očiglednog ka apstraktnom. Ako učimo dete od tri godine da piše slova i brojeve, mi taj zakon okrećemo naopačke. A zakoni psihologije i evolucije moraju se izvršavati postojano, oni su jednako univerzalni kao Njutnovi zakoni. Narušavanje je moguće jedino na svoj rizik.

Ne govorim ovde o deci koja sa četiri godine sama vrlo lepo uče da čitaju. Ali praviti od toga univerzalni program razvoja, po mom mišljenju nije korektno.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA