Foto> Pixabay
Ne primećujem da iko ima nameru da se pomeri, da je propusti, pa ni da pita da li može izdržati. Neki su našli društvo i već, neprimereno se smejući, ćaskaju o ko zna čemu, bez osećaja nelagode.
Drugima je, bar bi se reklo, malo neprijatno, ali tog osećaja se oslobađaju gledajući u ekran svog mobilnog telefona. Treći povremeno pogledaju, pa skrenu pogled, pa pogledaju, kao da žele reći da znaju da bi trebalo propustiti trudnicu, ali kad se već niko drugi ne seća, nema potrebe ni oni to da čine. Jasno, da niko tu nije došao zbog zabave i verovatno bi svi voleli biti na nekom drugom mestu u tom trenutku. Ali! Propustiti ženu, kako bi nju i bebu zaštitili od izloženosti virusima, kojih tu nesporno ima na pretek, i time sačekati tri minuta duže, ne vidim da može naškoditi.
Ja joj ne mogu pomoći jer sam iza nje, ali sam joj prišla i pitala je zašto ne prođe napred, niko nema pravo da je vrati. Ona se samo zahvalno nasmejala, slegnula ramenima i rekla: »Neka. Sačekaću«. O, kako sam je razumela u tom trenutku!
Ja sam bila ona pre dve godine u istom ovom hodniku. Samo što je red bio duži. Ili se meni tako čini, jer sam se u pojedinim trenucima pitala da li ću moći izdržati dok dođe red na mene. Ispred mene je bilo mlađih devojaka, čula sam čak jednu kako govori da je došla samo da prekontroliše krvnu sliku, jer ima običaj to da radi s vremena na vreme. I nikom nije palo na pamet da me ponudi da sednem, a kamoli da me pusti pre sebe. Ni meni nije palo na pamet da napravim te odlučujuće korake i iskoristim svoje pravo prvenstva. Tokom prve trudnoće, jednom sam se usudila to da uradim, i od tada mi se čini lakše čekati, jer nisam tip koji će bez stresa podneti pogrde upućene iza leđa, naročito u tom periodu kada hormoni vladaju i kada jedan pogled može dovesti do višesatnog plača. Onda su mi rekli da su medicinski radnici bili dužni da me propuste. Ne treba krivicu svaljivati na njih, a prati je sa svojih ruku. Oni bi to sigurno učinili da su bili u prilici da vide strukturu reda. Oni su obavljali svoj posao, a valjda bi trebalo da je na savesti onih koji stoje u redu da propuste trudnice i starije. Valjda?!
Setila sam se i drugih brojnih situacija, kada niko nije pridavao značaj tome što sam u drugom stanju, iako su svi bili u zavidnoj snazi, ali i žurbi za svojim obavezama, koja im nije dozvoljavala da pokažu bar malo razumevanja. Sumirajući sve utiske došla sam do zaprepašćujućeg zaključka. Zaključka koji se odnosi isključivo na mene i moje iskustvo, da se ne razumijemo pogrešno. Naime, najmanje razumijevanja za trudnicu, tj.konkretno mene pokazivale su žene. Upravo one koje bi trebalo najbolje da razumeju taj osetljivi period. Ako je bilo situacija u kojima je iskazano razumijevanje prema meni-trudnici, to je bilo od strane muškaraca ili devojaka. Vođena logikom, pomislila bih da žena koja je prošla period trudnoće trebalo bi da ima najviše razumevanja za onu koja se trenutno nalazi u tom stanju. Međutim, ja nisam naišla na potvrdu opravdanosti takvog načina razmišljanja. Tešim se da je to samo sticaj okolnosti i da je to samo moje iskustvo, koje se ne može generalizovati.
Na kraju, da pojasnim, nikada svoju trudnoću nisam doživljavala kao stanje nesposobnosti. Naprotiv! Nekada sam bila i spremnija za bilo kakvu aktivnost, nego mimo trudnoće. Ali, sve što sam napisala odnosi se na opšte nerazumevanje. Gde se izgubila empatija? Pitala sam se dok nisam videla onu trudnicu sa početka priče da prelazi prag tih toliko udaljenih vrata. Skoro da je stigao red na nju, kada je jedan stariji gospodin propusti ispred sebe. To su maniri, valjalo bi se ugledati.
Komentari 0