Džabe meni što sam stasala za rehabilitaciju, na istu me niko nije poslao, niti me se klanjao.
Sve je počelo mojom ingenioznom idejom da se udam. Tako to biva, svaki razvod počinje udajom, a završava se u sudnici, grubih razmera tri sa tri, sa sudijom, pomoćnikom i dva (nepoznata) svedoka. U mom slučaju, dve gospođe u poznim godinama. Jedna sa pletivom, druga sa zbirkom osmosmerki u rukama. Pasivno su svedočile, a aktivno bile okupirane rukotvorinama. Ideja o razvodu je, u našem domaćinstvu, na moje zaprepašćenje bila prihvaćena momentalno. Iskreno govoreći, očekivala sam makar pobunu, malo dramatičnosti, koju teoriju zavere, ali sve što sam dobila jeste bivšeg muža personalizovanog u lik i delo Hudinija. Nestade čovek.
Tom prilikom je prećutno izvršena podela obaveza. Na ravne časti, sve je pripalo meni. Pun aranžman, sve uključeno, i pakovanje, i selidba i plaćanje zaostalih računa. I papirologija za razvod. Blagiš meni. Sreća i radost sporazumnog razvoda braka, u kom nije stečena materijalna imovina, sem gubitka materijalne težine na četres’ kila žive vage jednog od supružnika, sadržana je u činjenici da papirologija nije preobimna i da se FT1P (u narodu poznat kao fenomen “fali ti jedan papir“) lako izbegava. Što ujedno ovakvu vrstu razvoda čini najjeftinijom. Ostali koštaju toliko da bankovni računi sudova otežaju u meri da budući praunučići radnika u pravosuđu, neće morati da rade do penzije. Predavanje papirologije službenici na šalteru, praćeno njenim ništa manje do grohotim smehom i usklikom “Kažem ja, sa prvim brakom treba brzo završiti!”, rasteglo me ko’ lastiš. Gospođo službenice, tajming vam je više nego odličan. Osećala sam se kao dronjavi pas ovčar, dok sam se četvoronoške vukla ka izlazu iz suda. Uprizorena kao prava buduća raspuštenica. To je neko posebno stanje očajničkog šoka, za koji bi trebalo izmisliti koferče sa hitnom psihijatrijskom pomoći. Duša pred samozapaljenje.
Po predavanju predloga za razvod braka, tu negde, kad se zima preoblačila u proleće, sačekala me je selidba iz bračnog stana, gigantskih razmera. Nikad manji stan, nikad više stvari. Za mene, sa pomoćnikom u vidu bebećeg deteta, spakovati se i preseliti, bilo je jednako komplikovano lansiranju rakete. Kako bih izbegla lansiranje bilo čega i bilo koga u stratosferu, osmislila sam plan. Strateški plan je podrazumevao angažovanje motorizovanog dede-oca i jednog kamiončeta za koji komad nameštaja. To je sve skupa 10 ruku. Pomenuto kamionče je došlo uz dva majstora, koji su, saznaćemo kasnije, moleri, a ne selidbari. Skvrčeni u kamiočetu, kolenima do zuba, nisu se pretrgli da pomognu. Akcija “spakuj” protekla je neometano, zajedničkim snagama deteta i mene, pod dirigentskim vođstvom dede-oca koji je u dvočetvrtinskom taktu lupkao “trpaj gde stigneš, pola baci”. Kasnije je sve, istim intezitetom, potrpano u auto i kamionče i odvezeno u horizont bolje budućnosti, odnosno put našeg novog stana. Akcija “raspakuj” je, takođe, protekla mirno, sa akcentom na “pola baci”. Čistka par exellance. Meni svanulo. Bacili smo sve. U kontejner. Reka nije bila blizu.
U fabulu novog domaćinstva, gde smo se ušuškale i skućile, uskočilo je vreme, da posredno i neposredno diktira razvodnu situaciju, dok se ne pojavi plava koverta u kojoj leži poziv za glavnu raspravu. Vreme uobličeno u četiri kadra sa digitalnim odbrojavanjem dvadeset četiri sata, kao u istoimenoj seriji. Odbrojavanje. Četiri kadra, dvadeset četiri sata, komotno se smestili u jednu kalendarsku godinu. Plus koji dan preko. To je nešto više od 365 dana čekanja. U ovozemljaskom životu, bez kulisa Beketovog Godoa, to je dug period. Ne mogu samo da preskočim, okrenem stranicu i spasim se besciljnog i davljeničkog dijaloga.
U čekanju, emocije se smenjivale kao vitlanje hiperaktivne promaje, a godina vukla kao drogirani puž. Vremena na pretek, taman da se ponovo stvorim. Taman da se podignem na tanke, musave noge. Taman da očešljam krive drine na glavi. Onda iste ispravim. Taman da se očistim garava od svađa i prljavih reči. Tražila sam podršku. Tražila sam prijatelje da razgovaramo, a oni bi svi oko mene disali na škrge, trudili se da budu neprimetni i klimali glavama u znak empatije. Jer znaju da su bivše ili skoro-pa-bivše-žene poznate po naturpijanim očnjacima. Srećom, ne samo što su svi oko mene ostali čitavi, nego je srazmerno porastu prolećnih temperatura, porasla i moja psiho-fizička kondicija, pa sam sa konfekcijske nule prešla na dvojku. Nisam više bila vreća kostiju, upasana kaišićem, niti sam više razmišljala na nivou dizenterične amebe. Obrnuto srazmerno kalendarskoj godini provedenoj u čekanju, bio je sam čin razvoda braka kada je do njega došlo. U sudnici 121, mera tri sa tri za tričavih tri minuta. Čas posla. Uz zvuk pletiva, šaranja hemijske olovke i kastanjetsko škriputanje veštačkih vilica iz pozadine. I Hudini je bio tu. Čarobno. U znak zahvalnosti, japanski naklon prilikom napuštanja prostorije leđnim otvaranjem vrata. Dobro ih nisam izljubila sve redom. Napokon, i to smo završili.
Jeste da sam u nekoj etapi razvodnog puta poželela da pobegnem u nahereni kokošinjac moje babe, da se kokošije umudrim, dok oluja ne prođe. Ili da se popnem na drvo i ugnezdim. Jeste da sam se u nekoj etapi osećala, a vala, i izgledala kao ementaler. Ali, to su samo razvodne faze. Negde iz petnih žila sam osvežila smisao za tragikomediju, upakovala sve u dva čina: udadba i razvedba, rekla “Kraj, idemo dalje!”. Tačka. Nisam mnogo plakala, da mi se ne bi uhvatila plesan na lice. Samo sam jednom, onomad kad me uhobolja zavijala u perecu, u pokušaju da sipam par kapi leka, naglas, opsovala samački život. Inače sam navijala za sebe, da budem nasmejana, da uživam, da gledam dete, što bi rekli stari, i ne brinem. Jer kad sam nasmejana ja, nasmejano je i dete. A ima li šta važnije od toga? Jok.
Ukoliko vam se dopao tekst, klik na TashOnLash, gde se kriju ostali tekstovi.
Komentari 0