Omiljena igračka – svuda i uvek

O „tešenju“ predmetima se dosta govori, a neki smatraju da je privrženost objektima detinjasta, bespotrebna, a možda čak i štetna.

Da li bi onda trebalo da vas zabrine ako vaš mališan ne može da spava bez omiljenog mede ili bi trebalo da ih ohrabrite u tome?

Istina je da čak i odrasli ljudi imaju stvari za koje su veoma vezani. Koliko njih ima omiljeni džemper koji ne želi da baci čak i kad se na njemu pojave rupe? Koliko njih sakuplja sitnice koje ih podsećaju na drage osobe? Uostalom, čak trećina odraslih ljudi kaže da „ne može da živi“ bez svoje omiljene igračke iz detinjstva.

„Potreba za sigurnošću je deo ljudske prirode, a objekti koji nam pružaju sigurnost podsećaju nas da se smirimo, da smo bezbedni i voljeni. Bebe prve mesece svog života provode znajući da je tu neko da se pobrine za sve njihove potrebe i to im pomaže da izgrade bliskost sa roditeljima i vezu da zakorače u svet“, objašnjava profesor dečjeg zdravlja na Svonsi univerzitetu, Ejmi Braun.

I jednog dana to neizbežno moraju da urade – bilo da kreću u vrtić, školu ili samo u susednu sobu kada tek počnu da puze. Roditelj ne može svakog trenutka da pored njih kako bi im pružio osećaj sigurnosti, ali zato može nešto što će ih podsetiti na tu sigurnost. Stručnjaci to nazivaju „tranzicionim objektima“, koji za mališane zapravo predstavljaju vezu između neke nove situacije i sigurnosti doma.

Pedijatar i psihoanalitičar Donald Vinikot kaže da nije loše ako deca imaju omiljenu igračku, ćebe ili već nešto treće jer to za njih predstavlja samo podsetnik na ljubav i sigurnost.

Iako većina dece preraste potrebu da uz sebe ima omiljeni predmet otprilike do četvrte godine života, istraživanja su pokazala i da su mališani koji imaju omiljeni predmet vezaniji za roditelje i srećniji od druge dece.

Međutim, taj efekat se potpuno izokreće kako deca stare. Ista studija je pokazala da tinejdžeri koji su i dalje jako vezani za tranzicione objekte imaju lošije mentalno zdravlje. Naravno, nema ništa loše u tome što je neko sačuvao omiljeno ćebe iz detinjstva kao uspomenu, ali nije dobar znak ako mu je to ćebe i dalje potrebno svakog dana radi sigurnosti.

Cucle i flašice kao tranzicioni predmeti

Neki tranzicioni objekti su svakako bolji od nekih drugih. Na primer, stručnjaci smatraju da nije dobro ako dete nakon navršene prve godine života i dalje ne može bez cucle i flašice, ili ako sisa palac.

Debata u vezi sa tim da li bebi treba dati cuclu ili ne nije nova. Braunova smatra da bebama treba davati cuclu noću jer se time smanjuje rizik od sindroma iznenadne smrti, verovatno zbog toga što cucle sprečavaju bebe da utonu u dubok san.

Međutim, eksperti smatraju da mališanima cucla više nije potrebna nakon šest meseci života i da, naprotiv, deca ovim putem mogu da unesu bakterije u usta. Takođe mogu da povećaju rizik od infekcije ušiju, pa čak i da utiču na rast zuba. I prve bebine reči mogu da dođu kasnije ako beba stalno ima cuclu u ustima.

Nije dobro, kažu stručnjaci, ni da se deci daje flašica kao tranziciona stvar. Flašice se često povezuju sa sigurnošću zbog kombinacije hrane i zbog toga što su im uvek na dohvat ruke. Međutim, bilo bi dobro da se započne odvikavanje od flašice onog trenutka kada beba počne da jede kašastu hranu, a da se odvikavanje završi do prve godine života.

Stručnjaci kažu da dojenje ne utiče isto na bebe, odnosno da dojka ne utiče ili barem ne utiče u tolikoj meri na vilicu i rast zuba. To, logično, ima veze i sa tim što deca ne drže dojku u ustima vremenski dugo koliko i flašicu.

Zbog svega toga, preporučuuje se da se proces odvikavanja od cucli i flašica započne ranije, dok to još uvek ne postane navika koju su deca sasvim usvojila.

Na kraju, stručnjaci zaključuju da je u redu ako mala deca imaju stvari kojima se umiruju i uz koje se osećaju bezbednim. Ali, kada počnu da govore i hodaju, bolje je „prebaciti“ ih na igračku, nego im dozvoliti da se „smiruju“ cuclom ili flašicom.