Odlaganje obaveza ili odugovlačenje

Odlaganje ili odugovlačenje predstavlja vid ponašanja za koji je karakteristično odlaganje neke akcije ili zadatka za kasnije. Uglavnom se vezuje za anksioznost (napetost, nelagodu) prilikom otpočinjanja ili završavanja nekog posla, što dovodi do ljutnje na sebe samog, osećanja krivice ili nezadovoljstva zbog prigovaranja roditelja.

U današnje vreme odlaganje obaveza je mnogo lakše uz savremenu tehnologiju, tako da se često maskira zloupotrebom interneta ili paralelnim planiranjem više aktivnosti, pri čemu dete ne završava ni jednu obavezu do kraja i u roku. Najčešći načini „gubljenja vremena“ su dugi telefonski razgovori, četovanje na internetu, igranje video igrica, gledanje serija po ko zna koji put ili često „obilaženje frižidera“.

Često čujemo komentare za pojedinu decu: „Pametan, a lenj“ ili „Mogao je mnogo više da postigne, ali stalno odugovlači…“. Upravo ovi opisi govore o neskladu između potencijala (intelektualnih) i školskog postignuća.  Obično nije u pitanju „lenjost“, već  čitav spektar različitih uzroka koji dovode do odlaganja ili odustajanja.

Princip zadovoljstva može da bude odgovoran za odlaganje. Deca vole da izbegnu negativne emocije i zadatke koji zahtevaju dodatno angažovanje, jer je mnogo zabavnije da rade ono što donosi zadovoljstvo: igranje igrica na kompjuteru, gledanje fimova, serija..Može da se odlaže sve – izrada domaćih zadataka, šetnja psa, odlazak u prodavnicu, izlazak napolje ukoliko se ne dešava nešto interesantno, sređivanje sobe… Princip zadovoljstva je karakterističan za „razmaženu“ decu kojoj se većina stvari udovoljava i koja nisu u stanju da istrpe i najmanju frustraciju (osujećenje). Za njih, iole zahtevnija aktivnost može biti „dosadna“, preteška i suviše komplikovana. Ona, po pravilu, izbegavaju životne odgovornosti. Razvoj niske frustracione tolerancije otežava zastitnički i popustljiv stil roditelja.

Strah od neuspeha takođe može navesti dete da odustane i pre nego što je započelo da nešto radi. Deci koja se boje neuspeha treba reći da imaju pravo da pogreše  uostalom kao i odrasli ljudi, i da se greške ispravljaju većim zalaganjem i trudom. Niko nije uspešan u svemu. U osnovi straha od neuspeha je najčešće nisko samopouzdanje i samomopštovanje deteta. Roditelji ovakve dece su uglavnom ambiciozni i zahtevni, ali vredelo bi podsećanje da „niko nije savršen“.

Deca sa poljuljanim samopouzdanjem mogu imati i strah od uspeha, koji isto tako moze da koči ostvarivanje potencijala. Ona se boje, ukoliko dobro obave zadatak koji se od njih traži, da će stalno morati isto tako uspešno da završavaju i sledeće zadatke, pa odustajanjem ili odlaganjem sama sebe sabotiraju.

Deca perfekcionisti postavljaju nerealno visoke standarde sebi i zaključuju da jedino vrede ukoliko su nešto uradili savršeno. Zato zadatke obavljaju selektivno, jer se usmeravaju na one aktivnosti koje dobro rade, a odugovlače (uglavnom pripremajući se) zadatke gde su manje uspešna. Kod njih uvek postoji strah da neće biti dovoljno dobro, pa izbegavanjem obaveze sebe štite od razočaranja.

Pubertetlije po pravilu imaju problem sa autoritetima. Kod njih, zbog buntovničkog ponašanja, tipična reakcija na zahteve moze da rezultira odbijanjem da izvrše ono sto se od njih traži. Nisko postignuće, pored visokih potencijala može da bude način kažnjavanja roditelja. Razmišljanje „Biće onako kako ja kažem“ je obično u funkciji doživljaja lične nezavisnosti i slobode. Često se ovakvo ponašanje odobrava od strane vršnjaka, pa je „korist“ viseštruka – stiču popularnost, postaju zvezde, ne dobijaju epitet „štrebera“… Kod naglašeno buntovne dece neophodno je raditi na odnosu prema starijima i prihvatanju socijalnih normi. Tinejdžeri su skloni postavljanju pitanja „čemu sve to“ -sređivanje sobe, izbacivanje đubreta, itd. „kad se to stalno ponavlja.“ Ali, ako to oni ne urade, ko će drugi?