Odgovorno je biti srećan. Budite srećni.

“Lako je biti nesrećan. Ali srećan…”
Znam da se deca rađaju sa karakterom, videla sam to svojim očima, ali čitala sam i verujem da deca od svojih roditelja uče najviše, pa tako i osećanje sreće, poverenje, sigurnost, dobrodušnost.

Piše Sandra, dete zaljubljeno u svoju decu, na  Letnjem igralištu

Obično jutro, sreda. Prošle noći mi je, kao i uvek, bilo žao da odem rano u krevet, pa sam zaspala oko dva izjutra. Alarm zvoni i ja tapkam bosa po parketu do kupatila, što tiše, da se mišice ne bi probudile pre no što treba i da bih ja mogla u miru da se dovedem u red. Šta će pomisliti vaspitačice u vrtiću kad vide moje podočnjake i sretnu pospan pogled? Šta će pomisliti ljudi u autobusu? Šta će pomisliti kolege? Dok razmišljam o tome a znam da je nevažno,  krema je na licu i maskara se već osušila na trepavicama. Frizura… pa, dobro, ne može sve da bude cakum-pakum. Budim mišice i ubrzo četiri mala stopala odzvanjaju kao čitava mala armija stopala po parketu koji se već zagrejao, iako je tek sedam ujutru. U tim trenucima jako je dobro imati protokol, raspored koraka koji vodi od piškenja, do oblačenja, umivanja, češljanja, pranja zuba, od mišice A do mišice B, uz prateću melodiju njihovog povriskivanja i mog režanja da ne moraju baš iz sve snage da skaču i viču, jer ipak je sedam ujutru. Mišicama nije važno koja od njih je Mišica A, a koja Mišica B i sve bi htele obe u isto vreme. Sa suncem i letom, u protokol smo uvrstili i kremu sa zaštitnim faktorom, pa njih dve posle tog tretmana izgledaju kao mišice koje su upale u džak sa brašnom, a ni ja ne izgledam mnogo bolje. Kad dođe vreme za obuvanje patika, tu već mogu da odahnem i obično to i učinim dok ih čekam kraj vrata.

Ali ovog jutra sam doživela prosvetljenje. Mišica A obuva patike i, kao i uvek u svojim mislima, ne čuje ni mene ni sestru, ali tiho ponavlja: „Lako je biti nesrećan, ali srećan…“ Prvo sam pomislila da je ne čujem dobro. I nisam. Nisam je čula dobro od neopisive buke u svojoj glavi. Šta si rekla? Molim te, ponovi… I ona ponovlja, i ja, bez teksta, nema, zurim u nju. Nasmejem se i pitam je gde je to čula. Ona se samo smeši kao neko neverovatno biće kakvo jeste. Jer, ona je još mala, tek joj je četvrta godina, ona zna samo za sreću. Kakva nesreća?! I ja se tako koncentrišem na nevažno – odakle njoj to, gde je čula, ko o tome govori u njenoj blizini? Radoznala sam preko svake mere i opsesivno, neprekidno ponavljam njene reči u svojim mislima. Ljubimo se i grlimo ispred njihovih soba u vrtiću i ja odlazim, ali sada su mi se te reči već urezale kao mantra: „Lako je biti nesrećan. Ali srećan… Lako je biti nesrećan. Ali srećan…“ Nekako već postaje nevažno gde je to čula.

U autobusu, na putu do posla, uvek čitam knjigu. Neprocenjivi trenuci… Međutim, ja nastavljam da ponavljam te reči koje mi je milion knjiga saopštilo, ali niko kao ona. Biti srećan znači biti odgovoran? Osnova roditeljstva je odgovornost. Šta nam daje veću odgovornost? Osećanje sreće ili nesreće? Jesam li malodušna kad sam tužna? Hm, znate, izgleda da je tako. Kažu da je stvar u percepciji i milion puta to se potvrdilo, ali nekako uvek zaboravimo da smo rođeni srećni, da smo najsrećniji bili kad smo najmanje poznavali svet i ljude i kad su nam roditelji bili sve. O, divnog li osećaja… Ali, čekajte, hoću li ja biti dobar roditelj svojoj deci kao što su bili moji roditelji meni? Da li mi našoj deci dajemo osećaj sigurnosti i sreće ili im je to urođeno? Kako im ga dajemo? I kako se gubi? Jer, gubi se, znam pouzdano. I već sam stigla na posao, a te misli zamenjuju neki novi protokoli i zadaci.

“Lako je biti nesrećan. Ali srećan…”

Znam da se deca rađaju sa karakterom, videla sam to svojim očima, ali čitala sam i verujem da deca od svojih roditelja uče najviše, pa tako i osećanje sreće, poverenje, sigurnost, dobrodušnost. Uverila sam se da, kada mišica padne i povredi se, a ja sam savršeno mirna, i ona bude. Ako ja odreagujem burno, i ona će. Ako ja hodam po kući sa nezadovoljnim izrazom na licu, i ona to čini. Ako sam ja neprijatna prema ljudima i vičem, i ona će biti takva. Ako sam ja inertna, i ona će biti. Učim je na svojim svakodnevnim postupcima.

Ali…

Ako dočekujem ljude sa osmehom, ako na ljubaznost i na neljubaznost odgovaram ljubaznošću, ako se smejem šalama i vidim lepotu i pored oblaka, ako nađem vremena za knjigu svakog dana, ako u buri pronađem nit smirenja i strpljenja, znam da će i moje ćerke tako.

Rađamo se svi, ali nismo svi isti i nije nam mnogo toga prosto dato. Čovekom se postaje, a ja želim da moja deca budu srećni, dobri, jaki i hrabri ljudi. Zato je moja odgovornost da budem srećna, dobra, jaka i hrabra. Nije mali zalogaj i teško je misliti o tome svakog dana i u svakoj situaciji, pogotovo kad je iskušenje jako ili kad se naprosto zaboravim. Videćete me sa nezadovoljnim izrazom na licu, videćete me sa izrazom očaja, ali trudiću se da to bude što ređe.

Život je dobar, život je divan, i moje dve mišice i sva naša deca zaslužuju srećne roditelje.

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA