Očekivala sam jednosmerno davanje – da ću ja biti stub, stena, a on biće koje ću usmeravati i od njega stvarati jedinstvenu, celovitu jedinku. Ono što mi se dogodilo prevazišlo je sva moja očekivanja – davanje, vođenje, usmeravanje, menjanje, stvaranje – bili su obostrani.
Moj svet je postao obojen i bogat, drugačiji, sadržajniji, otkada imam njega. Radujem se sitnicama, ponovo se divim pojavama na koje sam bila navikla. On mi postavlja pitanja koja preslažu moje viđenje sveta, daju mi nove ideje i razvijaju maštu. Mesec je svake večeri drugačiji, jesen je fantastična jer sakupljamo lišće i plodove, one rešetke za odvod kišnice su baš zanimljiva mesta, ponekad se čak i u gradu vide zvezde, a kako samo predivno svira gelender ispred naše zgrade! Ne znate koliko malo znate o svetu dok vam dete ne postavi par pitanja. Otkrivanje odgovora na njih je deo magije i ponovo me vraća u detinjstvo. Uz to, imam priliku da iznova osetim ukuse i mirise detinjstva, da bez griže savesti gledam crtaće, da se podsetim koliko sam volela neke bajke, igram se lego kockicama, đuskam besramno i pevam na sav glas, da se valjam po podu, plačem od sreće, uživam ušuškana pod ćebencetom, da se igram u pesku i skupljam lepe kamenčiće.
Od kada sam mama, vreme mi protiče sporije. Roditeljstvo me je podstaklo da usporim, da zastanem, da pokupim kesten sa zemlje ili rukama prođem kroz pesak, samo da ga osetim pod prstima. Sada imam vremena da sednem i posmatram fontanu, jer on to želi. Tempo njegovih koraka mi baš odgovara jer stignem da posmatram ljude, prirodu, životinje. Kada sam pre njega poslednji put videla mravinjak? Ne sećam se. Naučila sam da ne postoji obaveza koja je neodložna, da nema posla koji ne može da se prekine, i da je komunikacija potcenjena. I da su zagrljaji prekratki. Naučila sam da usporim samo da bih više cenila stvari oko sebe i njegovo prisustvo pored sebe.
Od kada sam mama, prisutna sam. Prestala sam da ljude posmatram posredstvom ekrana, isključila sam se sa društvenih mreža, sve ređe fotografišem i snimam svoje dete, a sve više osluškujem, posmatram i uživam. Prisutna sam i ne mogu biti srećnija zbog toga. Bolje se koncentrišem, trezvenije razmišljam, a manjak informacija koje sada primam u odnosu na ranije me je neopisivo rasteretio. Naučio me je da je biti prisutan najvažnije. To se prenosi ne samo na odnos sa njim, već na odnose sa svim meni dragim ljudima i drago mi je što se i na taj način vraćam u prošlost – više se viđamo, družimo, više komuniciramo.
Ja sam njegova mama i od prvog dana sam dala i njemu i sebi obećanje da ćemo biti iskreni. Iskrenost se vežba, naročito iskrenost koja nije gruba već ohrabrujuća i podsticajna. Ukoliko uspete da budete iskreni prema trogodišnjaku a da ne povredite njegovo samopouzdanje, njegova osećanja ili ga ne rastužite, onda zaslužujete medalju za iskrenost. A kada vežbate, kada se trudite, onda se ta iskrenost prenosi na odnos sa drugim ljudima i, najkasnije i najvažnije – odnos prema sebi samom. Ovo nije bilo potpuno prijatno iskustvo, ali je preporođujuće.
Od kada sam mama – više posmatram ali i više vidim. Uzalud nam sva samokritičnost – dok ne vidite svoje dete da onako maleno i nevino čisto izgovara neku gadost koju je od vas naučilo ili radi nešto što je od vas videlo, dok ne načini pokret koji je za vas karakterističan ili se nestrpljivo naljuti kada vas je dovoljno čekalo – nećete sagledati sebe u pravom svetlu. Nisam ni znala koliko su neki moji postupci loši dok ih on nije iskopirao. Nisam ni znala koliko ga požurujem a u isto vreme očekujem od njega da me čeka – dok mi se nije istim tonom obratio. Ljudski je grešiti i poslednje što želim svom detetu je mamu koja filtrira sve što iz njenih usta i glave izađe, ali je tako oslobađajuće znati da si neke svoje greške u mogućnosti da popraviš, a da neke baš i ne želiš i da je to ok. Eto, na primer, to (ne)strpljenje… Na tome sam svesno i mnogo radila. I mnogo sam mu zahvalna što me je njemu naučio.
Moja sećanja iz detinjstva su jako slaba – tek u obrisima. Strahujem da se Dule jednog dana svega ovoga neće sećati, da se ni ja većine događaja i uspomena neću sećati. I tu, baš tu uviđam snagu i značaj porodice. I tada, baš tada sam shvatila koliko sve što jesam dugujem onima koji su me kroz život vodili. I obožavam svoju novu ulogu, svoju novu odgovornost. Volim tu privilegiju da njegove poraze i pobede doživljavam kao svoje i da mogu da ih s punim srcem sve ponovo proživim, sa odstojanja dovoljnog da on ne oseti da mu smetam. Kada razmišljam o budućnosti, shvatam da konkretna sećanja i nisu toliko važna. Od svega što bih volela da mu ostane urezano je vetar u leđa i oslonac koji će u porodici uvek imati.
Od kada sam mama, shvatila sam da je to jedina uloga koja sigurno i nikada ne prestaje. I to je ono najlepše u njoj.
Izvor: Čarapice
Komentari 0