Očekujte mnogo, mnogo ispada besa kad današnje bebe krenu u školu

Pametni telefoni su krivi za mnogo loših stvari – saobraćajne nesreće, problemi sa spavanjem, problemi u vezama, nedostatak empatije, loš uticaj na samopouzdanje… Zapravo je lakše napraviti listu loših stvari koje su doneli, nego listu dobrih.

Foto:  Pixabay

I bez obzira na to, možda najveći problem koji su nam pametni telefoni doneli, ostaje i dalje nedovoljno zapažen i potcenjen. Taj problem uključuje dečji razvoj, ali nije ono na šta vi mislite. Ne, ne radi se o preteranoj i preranoj upotrebi ekrana kod dece. Više od dece opsednute ekranima, trebalo bi da brinemo za roditelje koji se potpuno isključe kad su su usmereni na pametne telefone.

To što “na sto” iznosimo temu preterane upotrebe telefona kod odraslih nikako ne znači da time umanjujemo značaj koji ima prekomerno gledanje u ekran kod dece i oštećenja do kojih ono dovodi.

Niko zdrave pameti zapravo ne može dovesti u pitanje štetan uticaj boravka deteta pred ekranom, ako taj boravak traje duže nego onaj na otvorenom. Jer, svaki minut vremena provedenog uz neki uređaj je minut vremena koje nije provedeno u aktivnom istraživanju sveta i komunikaciji sa ljudskim bićima.

I sigurno ste na našem ili drugim sajtovima koji se bave temom dečjeg odgoja, pročitali do sad desetinu tekstova koji se bave temom izlaganja dece ekranima, a verovatno nijedan koji govori o problemu roditelja koji su prikovani za svoje telefone. Oni time, svima je jasno, ne nanose štetu samo sebi, već i svojoj deci koja za roditeljsku pažnju moraju da se bore sa tim malim ekranima.

Da biste razumeli značaj direktne komunikacije sa svojom decom i to koliko im štete nanosi podeljena pažnja, predstavljamo vam rezultate tri eksperimenta koji dokazuju ono o čemu govorimo.

Mandarinski jezik
Devetomesečne bebe podeljene su u dve grupe. Jedna grupa provela je nekoliko sati slušajući mandarisnki u direktnoj, živoj komunikaciji i nakon toga bili su u stanju da izoluju određene fonetske elemente u jeziku, za razliku od druge grupe beba koja je iste instrukcije i razgovor slušala putem ekrana.

Zapravo, sve je više studija koje dokazuju nemerljiv značaj direktne konverzacije. Jezik je zapravo najpouzdaniji način da predvidimo postignuća deteta u budućem školovanju, a ključ dobro razvijenih jezičkih veština su zapravo česti, svakodnevni razgovori između dece i odraslih.

U restoranu
Početkom prošle decenije, istraživači u Bostonu posmatrali su 55 roditelja/staratelja u restoranima sa decom. Od tih 55, njih 40 veći deo vremena provelo je gledajući u svoj telefon, neki od njih potpuno su ignorisali decu. Očekivano, mnoga deca počela su da traže pažnju i ponovo naišla na ignorisanje.

Učenje reči
Sa svojom dvogodišnjom decom, 38 majki uvedemo je u jednu sobu. Majkama je potom rečeno da svoju decu treba da nauče dvema novim rečima i svakoj od njih dat je telefon tako da bi istraživači mogli da ih kontaktiraju iz druge sobe. Deca onih majki koje su istraživači prekinuli nekoliko puta nisu uspela da nauče reči, za razliku od dece onih koje nisu prekidane pozivima. A najveća ironija ovog istraživanja – morali su da isključe sedam majki iz analize jer nisu odgovarale na poziv! Bravo za ove mame!

Zaključak?

Povremeni nedostatak pažnje od strane roditelja nema katastrofalne posledice, već kod dece može izgraditi istrajnost i otpornost. Ali hronični nedostatak je nešto drugo. A upotreba pametnih telefona mnoge porodice dovodi upravo u ovu situaciju: roditelji koji su zavisni od telefona postaju ljuti kada ih dete prekine. Oni ne samo da propuštaju važne signale o nedostatku pažnje koje im dete šalje, već ih pogrešno tumače – kao razmaženost i nevaspitanje. Zbog toga se ljute, verujući da dete pokušava da manipuliše, dok zapravo samo traži da roditelj pokaže da je tu i da ga vidi i čuje.

Rešavanje ovog problema neće biti lako. Posebno kada se uzme u obzir da svake godine raste broj dece koja sve ranije najveći deo svog dana provede u institucijama, od vrtića do škole, gde, opet, nemaju dovoljno prilike da komuniciraju, već se od njih traži da prihvate jednosmernu komunikaciju, ćute i slušaju. U takvom okruženju, deca imaju malo ili nimalo prilike za spontanu komunikaciju sa odraslima.

Ipak, iza svega se krije jedna dobra stvar – deca su programirana da traže način da od odraslih dobiju ono što im treba. Oni će uporno tražiti našu pažnju, a ako mi uporno ne želimo da promenimo svoje ponašanje, oni će to pokušati da urade za nas.

Očekujte mnogo, mnogo više tantruma i ispada besa kad današnja mala deca krenu u školu.

Ali, na kraju, ako budete dovoljno uporni u ignorisanju njihovih poziva da komunicirate, deca će verovatno odustati. Za tango je potrebno dvoje, a studije iz rumunskih sirotišta pokazale su svetu da postoje granice toga što dečji mozak može ako nema nikog da ga podstakne.

A istina je da mi zapravo nikad nećemo znati koliko su naša deca patila onda kada nismo bili tu za njih, jer smo morali da pogledamo još taj mejl i još tu jednu notifikaciju i još samo taj jedan skrol kroz društvene mreže…

A. Cvjetić

Zelena učionica

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA