Glumca Aleksandra Srećkovića znamo sa velikog platna, ali i sa malih ekrana. Ostvario je niz zapaženih uloga u serijama Bela lađa, Cvat lipe na Balkanu, Ponos Ratkajevih… a imali smo priliku i da ga gledamo u hit filmu Montevideo, Bog te video. On je, inače, član Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, gde igra u mnogim predstavama, a jedno od njegovih poslednjih ostvarenja je uloga u predstavi Antigona.U braku sa fitnes instruktorkom Marijom ima sina Aleksu od 17 godina, a nedavno su po drugi put postali roditelji – dobili su malog Vanju. O svom doživljaju roditeljstva, glumac je napisao divnu pesmu.
Pitate me da li shvata
jedan mladi (skoro) tata
šta mu u životu treba
kad u njega uđe beba.
Da li sluti šta ga čeka?
Da za bebu treba mleka,
pa kolica (strašnih cena),
kupki, krema i pelena,
zeka, majica, čarapica,
cucli, zvečki i flašica.
Zna to tata, dobro shvata,
pa ga čak i frka hvata.
Zna da mora da počasti
prijatelje i kolege,
familiju i rodbinu.
„Ma, nek’ ide“, misli tata
„sve u finu m…“!
I dok tako brigu brine,
dok se ždere da l’će moći,
kao grom iz vedra neba
vest mu stiže usred noći.
„Ne brinite, sve je dobro,
sve je prošlo kako treba,
dobili ste zdravog sina –
velika i lepa beba“.
I sve stane…
Nebo, mesec, zvezde sjajne,
sve izgleda kao prije,
samo što ti znaš da nije.
U tom času sve se menja,
život k’o da opet počne
toga trena, toga sata…
shvatiš: „Ljudi! Ja sam TATA!”.
Više ništa nije važno,
nema frke, nema straha.
Osećaš se čudno, snažno,
mada ostaješ bez daha.
I znaš…
Sve što treba – desiće se,
snaći ćeš se, rešiće se,
učinićeš šta god treba
za tu malu „veknu hleba“.
Tako stvarno sve i bude,
ali valjda shvata svako:
kolk’o god se tate trude –
nije sve baš tako lako.
Spavanje vas prvo hvata,
toga dugo biti neće,
kad spojite dva-tri sata,
za vas nema veće sreće.
Grčevi vam onda slede,
tokom dana, tokom noći,
nerviranja tu ne vrede,
strpljenje će tek pomoći.
I tako se ređa dalje
sve što novi život šalje.
Zubići su prava bruka,
za kaku je boja bitna.
Kakav povoj? To je muka.
Da mi beba nije sitna?
I dok tiho vreme teče,
raznih se tu boljki skupi,
pa se padne i poseče,
pa o sto se glava lupi.
Prosto čovek da zanemi,
kanda sve sami problemi.
No, za sve te silne jade
od kojih se jedva diše,
jedan recept Bog nam dade,
jedna stvar ih odmah briše.
Njegov miris, dodir, pogled,
osmeh mili k’o sa neba,
glasić slađi nego li med –
to je sve što tati treba.
Kada jednom to oseti,
kada toga slast iskuša,
svaka muka mož’ da preti,
tatina je puna duša.
Pitate me da li shvata
jedan mladi (skoro) tata
šta mu u životu treba
kad u njega uđe beba.
Reći ću vam – zna k’o mator.
To i nije mudrost neka,
ljubav tu je glavni faktor.
Ljubav, samo to ga čeka.
Komentari 0