Odem ponekad na druženje kod prijatelja, pa se desi i da naletim na porodičnu raspravu. Posvađaju se, viču, padaju teške reči. I nema veze, zakače se ljudi pa se i smire. Dešava se to, i osim ako baš nije u pitanju neka ekstremna situacija, deca ne pate zato što su roditelji vikali jedno na drugo.
Ali ako dete roditelje viđa zajedno tek ponekad, sve mora da protekne kao pesma.
Svaka reč mora da se odmeri, a povišen ton para i boli kao nož u srce.
Ima kod nas nažalost i toga. A kada susret prođe, recimo ok, moja (tada petogodišnja) ćerka mi kaže – „vidiš mama, kao ti i tata možete lepo da se dogovorite“.
A imala je tek pet.
Živote…
Ima tako nekih večeri kada moram, ali moram da ugušim emocije. A zatim počnem da preispitujem svaku svoju odluku, svaki potez koji sam do tada povukla.
Šta reći detetu koje iznenada počne da plače i traži „i mamu i tatu“? A tata nije tu, jer je – na drugoj adresi. I ona to zna. Ali mislim da ne zna zašto je to tako. Jednostavno, uvek je tako bilo. Tako joj je zadato. Što bi njen otac rekao – „takva joj je sudbina“. I ne, nije sarkazam. On to zaista misli.
Ali to što je ona uvek tako živela, ne znači da nije, ili neće poželeti – i mamu i tatu.
Zagrlila sam svoju veliku bebu i uz široki osmeh rekla – mogu li ja da budem i mama i tata? Evo, desna ruka je mama, a leva tata. Videćeš tatu sutra. Videla si ga juče, a znaš da smo danas imale neka naša posla.
Dobra sam, nema šta.
Smirila se i ubrzo je zaspala. Ja sam ostala da prebirem po svojim mislima i pravim bilans godine koja se bliži kraju.
Vreme je da svedem neke račune, red je. Ali pre svega sa sobom. Jer, ako niste sebe doveli u red, džabe vam sve ostalo za čim žalite i što biste želeli da imate.
U suštini nam ova godina nije bila loša. Vrtićki period je prošao. Kada pogledam šest godina unazad, dobro je bilo. Ćerka mi je zdrava i prava, stekla je dobre drugare.
Podižem je sama. Kažu, malo dete, male brige. Velike brige tek dolaze. Sasvim moguće. Za sada mislim da smo na dobrom putu. Škola ide nekako, ispisuju se slova, rade se diktati. Imale smo i prvi okršaj sa matematikom, dakle: koliko je 3 plus dva i da li je taj zbir manji, veći ili jednak 7? Ma da, to je prvi razred osnovne škole.
Huuu, dišem duboko i otvaram sledeću svesku.
Pošto mi izgleda nikada nije dosta obaveza, prijavila sam se da budem član saveta roditelja. Sednice su vrlo burne i vrlo neprijatne. Kažu, škola ima probleme, prethodna garnitura je svašta radila. Škola ima finansijske probleme, ima i nasilja u nekim starijim razredima. A rešenja, kažu nema. Taj deo mi baš nije bio jasan. Zakonodavstvo nam je takvo da ne mogu da suzbiju nasilje u školi, ne mogu da spreče neku decu da maltretiraju ostale i remete nastavu? Kažu, roditelji su krivi, nisu ih vaspitali kako treba a sada nisu ni zainteresovani za probleme koje prave.
Školu ne mogu da promenim, dakle ključ je u vaspitanju i pravilnom usmeravanju.
Učiću je pravim vrednostima, valjda znam koje su. Valjda. Učiću je svakoga dana, od jutra do mraka.
Kad malo razmislim, možda to roditeljstvo i nije za svakoga. Skoro svako može da postane otac ili majka. Ali roditelj – to uopšte nije ista priča. To je ozbiljan posao, a penzije nema. Uzima dušu. Prelivaš se, rastačeš. Grešiš, ispravljaš, plačeš, ljubiš… Guraš dalje. Svakoga dana iznova. Da bi izgradio veličanstvenu tvorevinu – čoveka.
Bile su tako neke večeri kada sam se raspadala na deliće, a zatim ponovo sastavljala, silom. Najteže mi je bilo da nađem tu čuvenu motivaciju.
Nema predaje.
Nema plakanja.
Nema odustajanja.
Široki osmeh, raširene ruke, zagrljaj.
Dišem duboko, snagom volje kontrolišem puls i pritisak.
Ne sme da oseti kako mi je.
Šta mi drugo preostaje? Pretvaraću se da je sve u redu, i to dokle bod budem morala.
Pretvaraću se, a zatim ću se i potruditi da zaista sve bude kako treba.
To mi je posao.
Nekada ranije, nemilice sam trošila sebe i svoje emocije. Na pogrešne ljude, na izgubljene bitke. Mnogo sam plakala. Mnogo sam se svađala, prebacivala.
Onda sam počela da se menjam. Nije to lako. U stvari, čovek se menja samo ako baš, baš mora. Ako su okolnosti takve, ako ga život natera. Morate sebi da priznate šta i gde ste sve pogrešili, i zašto. A to „zašto“ znači da pogledate duboko, vrlo duboko u sebe. Da se ogolite. Da prestanete sebe da lažete. Da prestanete da za sopstvene greške krivite druge. I da počnete iz početka.
I tako…
Biće sve u redu. Ako ja budem dobro, biće i ona.
U tom pravcu se stvari razvijaju. Ona upija od mene, ne ja od nje. Ne smem da dozvolim da me ponesu teški trenuci. Ona mi čita mi sa lica, iz srca. Čuje neizgovorene reči, razotkriva lažan osmeh.
Teško je. Bilo je teško, biće i dalje. I to je tako.
Biće problema. Rešiću ih.
Biće teških trenutaka, proćiće.
Te večeri sam snažno zagrlila moju veliku bebu i ljuljala je za oboje. Bila sam joj i majka i otac, i ona je to osetila.
Ponese me tako neka tuga. Prvo me preplavi talas očajanja a zatim naiđe nalet gneva. Besna sam na druge, na samu sebe.
I na kraju motivaciju pronađem baš u tom detetu koje je mi je podarilo novi život. Jer ona je predivna. Ona je presmešna. Ona je sve.
Komentari 0