Preplašen i svestan da je nešto zasr’o, vukao se iz sobe sporo. Sve mu je nekako i bilo svejedno dok me nije ugledao. Sreli su nam se pogledi i ja shvatih da misli ono pusto „Ubiće me majka!“

Tako zvučim, Bogtepita kako izgledam, ljuta i sva crvena od besa.

„Što plačeš?“, upita me.

„Ko plače? Šta pričaš? Dolazi ovamo, bila sam u školi!“

„Dobro, znam, zvala te je učiteljica, al’ nemoj da plačeš, molim te“.

U tom se pogledah u veliko ogledalo u hodniku i shvatih da su mi ogromne suze razmazale svu šminku, teku, ma ne teku liju, potpuno nekontrolisane, naprosto žive, k’o olovo teške… Besno ih rukom brišem, još ljuća jer ne znam odakle sad suze, mislim zašto sad?

„Jesi mnogo ljuta? Nisam hteo, slučajno smo se pogurali, nije mu ništa. Vidi ni meni nije ništa, znam moram više da pazim, sve mi je rekla učiteljica, nemoj da plačeš“.

Dok se on posipa pepelom kao i obično kad nešto skrivi i kad se ljutim na njega, meni samo odzvanja u glavi „Otkud sad ovo? Mislim, zašto sad? Svašta!“