Nisu sva deca Supermeni kao ti… Šššš, nemoj nikom da kažeš

Razgovor sa učiteljicom u mami Mirjani izazvao je lavinu emocija, i naterao je da se zapita – zašto dečak od sedam godina ne sme da trči na odmoru u školi. Ovo je njena priča…

supermen

Na putu do kuće komšiluk me čudno posmatrao. Imam to neko držanje arogantne žene, te mi se retko ko usput i inače javlja, al’ ovoga puta mi se sklanjaše k’o ono na filmu. S vrata sam počela da vičem “Gde si? Dolazi ovamo!”

Preplašen i svestan da je nešto zasr’o, vukao se iz sobe sporo. Sve mu je nekako i bilo svejedno dok me nije ugledao. Sreli su nam se pogledi i ja shvatih da misli ono pusto “Ubiće me majka!”

Tako zvučim, Bogtepita kako izgledam, ljuta i sva crvena od besa.

“Što plačeš?”, upita me.

“Ko plače? Šta pričaš? Dolazi ovamo, bila sam u školi!”

“Dobro, znam, zvala te je učiteljica, al’ nemoj da plačeš, molim te”.

U tom se pogledah u veliko ogledalo u hodniku i shvatih da su mi ogromne suze razmazale svu šminku, teku, ma ne teku liju, potpuno nekontrolisane, naprosto žive, k’o olovo teške… Besno ih rukom brišem, još ljuća jer ne znam odakle sad suze, mislim zašto sad?

“Jesi mnogo ljuta? Nisam hteo, slučajno smo se pogurali, nije mu ništa. Vidi ni meni nije ništa, znam moram više da pazim, sve mi je rekla učiteljica, nemoj da plačeš”.

Dok se on posipa pepelom kao i obično kad nešto skrivi i kad se ljutim na njega, meni samo odzvanja u glavi “Otkud sad ovo? Mislim, zašto sad? Svašta!”

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA