Foto: Picryl
Sećate se kako bebe vole da se kupaju? Sve što treba da uradite jeste da namestite kadicu, sipate vodu, napravite penicu i gotovo. Sve što je potrebno za detetov užitak je lako i odmah dostupno. Prolaze dani pa se prišunja period kada kadica, kupanje, penica i kupatilo postanu najgori neprijatelji. Na sam spomen kupanja deca se ukoče, uvošte, postanu mumije i samo se prave da postoje. I vi odmah pomislite da ste omanuli u roditeljstvu, da ste mu negde pokvarili nešto što je dete toliko volelo.
U tom trenutku očaja, odnosite dete u kupatilo iako ono viče i plače, jer kupanje je pola zdravlja i kupati se mora. To je ono što dete u tom trenutku mora da uradi….
Svako od nas u sličnoj situaciji zaboravlja jednu važnu stvar:
I deca su ljudi, imaju svoje žute minute, nisu savršena. Isto kao i mi.
Naše reakcije i ponašanja u određenim situacijama se menjaju iz dana u dan, čak i iz jednog momenta u drugi. I to važi za sve – i za našu decu. Samo zato što dete nema tantrume svako malo ili je prestalo da se budi u toku noći, ne znači da je odrastao čovek koji vlada situacijom.
Kada zaboravi domaći, ili nije poslušno u meri u kojoj bismo mi želeli da je poslušno, to ne znači da ste vi, kao roditelj, zabrljali. To samo znači da dete treba još da sazri, da nauči, da usvoji.
Deca greše, a greše i odrasli. Ne smemo ni u jednom momentu da pretpostavimo da treba da budu savršena i pod konac sve vreme. Ponekad se toliko fokusiramo na to što nas deca ne slušaju te previdimo sve one stvari koje su do sada usvojila i koje praktikuju bez problema.
Kao i odrasli, deca imaju dobre i loše dane. Nekad je to zbog umora, nekad razdražljivosti, ponekad je prosto takav dan. Desiće se da će im se činiti da nisu u stanju da donesu dobru odluku. To ne znači da će uvek biti tako ili da su predodređeni na neuspeh. To prosto znači da je naišao takav dan, i to je sasvim u redu.
Posmatrajmo to ovako: Vi ste dobar roditelj! Činite sve što je u vašoj moći da budete dovoljno dobar roditelj vašem detetu, ali uprkos svom trudu desi vam se loš dan, kada ništa prosto ne ide od ruke i fali vam strpljenja.
To isto važi i za našu decu.
Često imamo nerealna očekivanja od njih. Pretpostavljamo da ne bi trebalo da plaču kada ih ostavimo u školi, jer ona znaju gde idu. Kada nekad ne žele da daju svoju igračku drugom detetu, grdimo ih, a ne osvrnemo se na sve one prilike kada su voljno delili igračku.
Ne branimo ih, istina je da njihovo ponašanje često nije prihvatljivo. Ne želimo da odbijaju da se okupaju, da se srede, ne želimo da nepotrebno plaču pred odlazak školu. Ali, moramo im malo progledati kroz prste i da imamo razumevanja za njih. Jer svako ima pravo na loš dan. Ne bismo ga ukinuli ni sebi.
Komentari 0