Ni dete ni odrastao čovek

Foto: Flickr

Sve je to praćeno frustracijama i izazovima, bolnim ljubavima,  emocionalnim oscilacijama od osećanja usamljenosti i nesigurnosti do doživljaja opšte prihvaćenosti i svemoći, stida, krivice i straha…

Preplavljeni hormonalnim promenama, reaguju burno, bučno, „iskakanjem iz šina“.  Roditelji su uglavnom, ma koliko bili spremni za novu razvojnu fazu, zbunjeni,zatečeni, iznenađeni, nepripremljeni ili šokirani kada se suoče sa činjenicom da njihova dojučerašnja dobra dečica, mališani po njihovoj meri, postaju neprepoznatljivi, neposlušni, „bezobrazni“, buntovni, sa ofarbanim kosama i pirsinzima, toliko željni da budu različiti od drugih . Za „pet minuta slave“ bi bili u stanju da se ponašaju smešno, neprimereno, nevaspitano, kako bi  izazvali reakciju vršnjaka, nastavnika, ali i roditelja, samo da bi bi se izborili za popularnost i pažnju.

A obično se iza toga krije nesigurnost i užasna potreba „biti prihvaćen od drugih“ –  devojčica i dečaka sličnog uzrasta.

Oni istinski pate zbog svoje nesavršenosti, jer bi hteli da budu savršeni. Plaše se promena na sopstvenom telu, nezadovoljni su zbog klempavih ušiju i velikog nosa, debelih butina ili preterane maljavosti. Nekada je bezobrazluk ili nezrelo ponašanje samo maska tuge ili brige, nezadovoljstva, straha, patnje, bola…

Zato je važno da roditelji učestvuju u životu deteta i da ga prerano ne osuđuju.

Potrebno je da dete ima „ventil“ – sport, vreme provedeno za  kompjuterom , druženje, hobi, ali i svađu sa roditeljima koja je neminovna ali i konstruktivna.

Nije normalno da se u periodu puberteta dete ne pobuni protiv roditeljskih zahteva i principa.Ukoliko se to ne desi,  treba se zapitati : “Šta nije u redu“?,  jer adolescenti po pravilu žude za autonomijom i nezavisnošću. Sticanje nezavisnosti u odnosu na roditelje je sloboda da rade ono što žele, ali i nošenje sa posledicama svog izbora

Jedan od bitnih zadataka roditeljstva je naučiti svoju decu o postojanju posledicaza svaki postupak I samim tim tinejdžeri preuzimaju odgovornost za   ono što čine, bilo da se završilo dobro ili loše.

Roditelji su uglavnom iznenađeni kada njihovo dete, ni dete ni čovek, ima svoje tajne, odnosno „privatni život“ daleko od očiju roditelja.  Kada kažu da „imaju pravo na svoj život“ (a istovremeno infantilo zaključuju da njihovi“ roditelji nemaju nikakav život“), oni misle na izbegavanje roditeljske kontrole i čuvanje tajni. Čuvanje tajni je deo razvojnog procesa, bez obzira koliko to roditeljima teško padalo, u pokušaju odvajanja, osamostaljenja i formiranja sopstvenog identiteta. To je neophodan način da mladi ljudi nauče da donose sopstvene odluke i da rukovode slobodom koja im je data i da se suoče sa greškama koje čine. Ukoliko roditelji u ovom razvojnom periodu donose odluke za njih, suviše kontrolišu i suviše se upliću „tamo gde im nije mesto“, ili prezaštićuju, koče njihove razvojne potrebe, sputavaju izražavanje sopstvenog mišljenja,  slobodu odlučivanja, ali i formiranje zrelog i odgovornog ponašanja.

Ali, značajne teme o kontracepciji, trudnoći, polno prenosivim bolestima, zloupotrebi alkohola i droga, rizičnoj vožnji i autoagresivnom ponašanju, dakle rizičnom ponašanju treba otvoreno razgovarati, ma koliko bio prisutan stid, koji je često prepreka u komunikaciji.

Tinejdžeri ponekad  imaju utisak da njihovi roditelji nikada nisu bili u njihovim godinama, da ih neće razumeti, da će ih osuditi, kazniti, izgubiti poverenje, razočarati, uskratiti ljubav. Bez obzira na buntovno ponašanje, tinejdžeri po pravilu imaju problem sa samopoštovanjem ,  ali i jaku želju da ih roditelji vole, razumeju i da se njima ponose. Zato lako zaključuju da otkrivanje njihovog „privatnog života“ može za njih biti opasno, pa se radije „otvaraju ’ svojim drugarima i drugaricama koji su tu da ih saslušaju i posavetuju bez osuđivanja. Pored toga, u grupi su jači, otvoreniji i moćniji gde  dobijaju snagu, podsticaj i podršku.

Buntovni omladinci su spremni da roditeljima „nalepe“ najrazličitije negativne osobine, čime postižu sopstvenu separaciju koja im je neophodna kako bi napravili iskorak dalje, oblikujući svoj identitet. Da bi novo stanje jos više naglasili, roditeljima govore da su dosadni, da „smaraju“, „da ništa ne razumeju“, da su „iz prošlog veka“, kao da su sva znanja ovoga sveta pokupili. Ali su istovremeno i svesni da su toliko krhki i još uvek slabi da bi se suočili sa izazovima realnog, zahtevnog i neretko neblagonaklonog sveta oko sebe.

Kako komunicirati sa tinejdžerom?           

Roditeljstvo je maraton na duge staze.

U komikaciji potrebno mnogo više strpljenja, suptilnosti i tolerancije.  Potrebno je slušati dete koje je na putu ka odraslom čoveku. Roditelji to često ne rade, ubeđeni da su i dalje superheroji, jedini i neprikosnoveni autoriteti, uvek u pravu.

Opasno je fizički kažnjavati ili vređati adolescenta. On je negde na pola puta do odraslog čoveka. Nikada vam neće oprostiti ono što je godinama kao dete opraštalo.

Adolescenti su veoma osetljivi na nepravdu, a naročito lažni autoritet roditelja. Prevelika krutost i kontrola  u vaspitanju navode dete u turbulentnim godinama na neposlušnost, laganje, bekstvo od kuće… Izuzetno je teško uspostaviti balans između nadziranja, koje je neophodno, i pružanja slobode, jer to zahteva objektivnost i racionalnost roditelja. Ne bi trebalo izigravati policajca ili nastavnika, ali ni drugara, jer autoritet i pravila ponašanja moraju da postoje.

Ukoliko adolescent pokazuje visokorizično ponašanje tipa zlopuotrebe alkohola ili droge, svakako treba pojačati nadzor i kontrolu, ma koliko se tome opirao. Ili ako se dete povuklo u sebe, ne izlazi iz kuće i manje se druži sa vršnjacima, odustaje od dotadašnjih zadovoljstava i škole, to su alarmantni znaci za roditelje da ono pati i da ne nalazi adekvatnija rešenja za svoj unutrašnji nemir. Tada mu treba pružiti podršku i dati oslonac.

Poruka : „ Ja sam tu za tebe“ ili „Računaj na mene“ je blagotvorna. To je mnogo više nego što dete može da čuje od bilo koga u svom društvu. Dovoljna je i neverbalna podrška, stisak i zagrljaj.

Treba razgovarati o svemu, a ne samo o školi, jer je škola samo jedan segment života.  Pustite adolescenta da priča o tome koliko je ljut, očajan, tužan… Slušajte ga kako se oseća, jer sama činjenica da sa vama deli svoj svet deluje blagotvorno. Nikada nemojte zloupotrebiti iskrenost, jer će se zatvoriti kao školjka. Oni su gladni doživljaja sopstvene vrednosti i prihvaćenosti. Zato dete treba prihvatiti onakvim kakvo jeste. I čekati da sve prođe.

 Na vama je da mu „date koren i krila“.