Nerviraju li Vas kritike na račun vaspitanja?

Svi mi volimo da nam deca budu napredna, da nauče puno, da budu dobri ljudi, zadovoljni i uspešni, da ostvare svoj san. Na tom putu mi ih hrabrimo, učimo ih da hodaju stazom života, damo im ruku kad padnu, podstičemo ih sopstvenim primerom.

Foto: Arazas

Verujem da svaki roditelj pruža svom detetu onoliko koliko smatra da je za njega dobro i koliko može. Uporni smo do iznemoglosti izgovarati prve riječi “mama”,”tata”, dok ih dete ne upamti i počne izgovarati. Kada to uspe, radosni smo kao niko, nema lepšeg poklona koji će nas toliko usrećiti! Kada treba da prohoda, dete prvo posrće, pada, ali ne odustaje. Niko mu ne govori da je smotano, već ga ohrabrujemo i podstičemo da vežba i da se trudi. Učimo ga manirima za stolom, lepom ponašanju, odnosu sa drugim ljudima, a kada se udari, imamo čarobni poljubac koji leči sve rane. Za naše dete mi smo sveznajući.

Naravno, dođe i ono vrijeme bunta kada mi “pojma nemamo”, ali će sasvim sigurno doći i vreme kada će pomisliti “mama je bila u pravu”.
Da li smo mi zaista sveznajući, kako nas naše dete vidi? Preispitujemo li svi svoje ponašanje i svoj način vaspitanja dece? Koliko puta se nerviramo  kada neko prokomentariše da naše dete ne bi trebalo ovo ili ono? Ili bi trebalo?
U početku me sve izluđivalo. Komentari na temu šta sam trebala, ili nisam trebala naučiti svoje dete bi me dovodili do tačke usijanja.
Trebala je već da prohoda… bome bi trebala da već priča… što si je naučila da je uspavljuješ svaku noć…kako si mogla da ostaviš svoje dvogodišnje dete kod tvoje mame na 2 sedmice…jako je glasna…što si naučila bebu da jede uz muziku…ne trebaš misliti o poslu dok ti je beba ovakva (čitaj – traži mamu – a ostalo još 5 mjeseci porodiljskog bolovanja)… trebaš je prutem po guzi, mora da oseća strah…
Da ne nabrajam više. To su oni komentari nakon kojih se osećaš jadno, neuspešna kao majka, kao da si promašila životni poziv. Svaki od njih ti dođe kao kofa puna ledene vode,ili šamar u najmanju ruku. Nakon ljutnje i izgovorenih opaski, kao i odgovora, koje nekad pažljivo (ili ne) damo osobi koja nas kritikuje, počnemo da se preispitujemo. Da li sam stvarno pogrešila? Jesam li mogla bolje? Možda su oni u pravu?
Nakon rođenja drugog deteta sam shvatila jednu divnu stvar. Ljudi vole da daju savjete putem kritike, jer ne umeju drugačije. Mnogi od njih vide u nama sopstvene greške koje njima samima idu na živce (to ćete najbolje videti po žestini reakcije, odnosno tome koliko jako su se iznervirali). Najveći broj njih komentariše iz najbolje namere, a mi se jedva iskontrolišemo baš zato što nas to boli. Većina samo želi da sebi (ne nama) naglasi, odnosno da sami sebe ubede, kako su oni to bolje uradili i da sebi odaju priznanje da su u nečemu bolji. Ljudi obično kritikuju sopstvene mane kod drugih, a da toga nisu ni svesni. Ako to izgovore naglas, to im daje osećaj pomaka u rešavanju sopstvenih problema, barem podsvesno. Sve te kritike reflektuju osećaje koji u ljudima postoje.
Zadnji put kad sam primila kritiku da je užasno što moje četvorogodišnje dete jede piletinu rukama, napravila sam se da ne čujem, okrenula se i izašla iz prostorije. Došlo mi je da kažem da se piletina inače jede rukama. Onaj blagi poriv da se iznerviram sam zamijenila dobrom muzikom i osmehom.
Pretposlednji put sam odgovorila da je najlakše kritikovati i da ja radim kako najbolje znam i umem, a ko misli da može bolje, samo neka izvoli. Onda sam otišla u svoj dnevni boravak i isplakala se kao kiša. Ali sam barem rekla.
Mislim da jedan period neću dobijati kritike.
Moje dete odgajam ja. Ja ga hranim, presvlačim, posmatram, znam kako diše, učim životu u 99% vremena. Dakle, ja se pitam kada je vaspitanje mog deteta na tapeti. Niko se oko mog djeteta ne trudi toliko koliko ja.
To je ono što ponavljam sebi svaki dan. Da nije toga, gorila bih kao vatra kada dobijem neku kritiku.
Ovako se samo nasmejem, ili ne i ne dajem više nikakav komentar. Sa kritikama koje nemaju nikakvu validnu podlogu više ne moram da se borim, jer me dotiču sve manje. Nije to uvijek bilo tako i trebalo je dosta istreniranih živaca da bih došla na sve ovo o čemu pišem.
Znam, komentari su uglavnom dati iz najbolje namere, iako ih niko ne traži.
Takođe naučih da je najlepše prvo očistiti sopstveno dvorište, pa onda zavirivati kod komšinice.
Kako rastu naša deca, tako rastemo i mi. Menjamo naše ličnosti do granice neprepoznatljivosti. Naša deca nas uče toleranciji, strpljenju, odgovornosti, požrtvovanosti, bezgraničnoj i nesebičnoj ljubavi i još mnogo čemu. Ne dozvolite da vas kritike ljudi koji su samo usputni na Vašem životnom putu dovode do padanja i posrtanja i nezadovoljstva samim sobom, jer ste najbolji roditelj koga je Vaše dete moglo izabrati. Vama se najviše obraduje. Vas želi da oduševi i samo Vašu pažnju da skrene. Vi ste mu najbitniji, jer ste za njega najbolji. Na kritike odgovorite osmehom i brzo će izgubiti svoju snagu, suštinu i prvobitnu namenu, a onda će da se prorede. Gotovo do granice istrebljenja.

najbolje

Napisala: Tatjana Kuljača,  blog Mamizam

Podeli:

Komentari

    • Moguće je, ali je mala šansa!

      Tada se obično vidi “mini loptica” koja viri iz čmarića. Ipak, mali su izgledi da se beba zbog ovoga napinje dok kaki.

      Odgovori na komentar

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA