Ne idem protiv vetrenjača

Sedim za kompjuterom ušuškana u svoju pidžamu koja mi je postala omiljeni deo garderobe poslednjih godinu dana. Ponoć je, a moja Isi je tek nedavno zaspala. Sebično, moram priznati, ali je uglavnom kasno uspavljujem jer volim da ujutru kasno ustanemo.

Da, vadim se da je to njen bio-ritam. Nisam savršena majka, ali to nije niko na ovom svetu. A i ne trudim se da se uzalud borim protiv vetrenjača, ni Don Kihot nije uspeo. Veš me čeka u mašini da ga prostrem, drugi čeka u korpi da ga ubacim u mašinu, sudovi su neoprani, stvari neispeglane. Za majke je dan prekratak, a noć… Noć je vreme kada damo malo oduška sebi dok anđeli spavaju (ako imamo sreću da se ne budi na svaka dva sata).

Razmišljam, kako je život bio drugačiji pre godinu dana. Imala sam ogroman stomak, bila sam u devetom mesecu. Sa nestrpljenjem sam očekivala taj događaj. Za razliku od većine mama, nisam imala stah od porođaja, epiziotomije, dojenja, kilograma, strija. Imala sam (i još uvek imam) strah kako ću vaspitavati sopstveno dete. Pohađala sam školicu roditeljstva u trudnoći, nabavila različitu literaturu po preporuci dečijeg psihologa ali opet, osećam neku neizvesnost. Naučiti dete pravim vrednostima je sigurno teže nego ga uobročiti ili okupati.

Sećam se svog života pre dve godine. Tata i mama su bili mladi, sveže zaljubljeni i radovali se dočeku Nove godine. Kako to sada smešno deluje iz ove perspektive. Pa najlepši doček je u zagrljaju malog anđela, složićete se. Doduše, svako doba ima svoje čari. Jako mlada sam počela da radim i paralelno studiram. Sav novac sam trošila na putovanja, kozmetiku i knjige. Kasnije i na mog sestrića. On je bio uvertira u materinstvo, sa njim sam prošla “dečije bolesti” zbog čega mi je sada mnogo lakše.

Pokušavam da se setim svog života pre tri godine. Teško ide, po glavi mi se samo smenjuju fotografije Egipta, Istanbula ili Grčke ali ne mogu da se setim kako sam se tada osećala. Ipak, sada čudno zvuči da sam bila u provodu do jutra, utrčala u hotelsku sobu da se presvučem i skinem šminku a zatim uletela u autobus da krenemo iz Hurgade put Kaira i piramida. Ipak, divno je što je i ta faza postojala pa sam onda mirne duše mogla da uđem u sledeću etapu svog života.

Jedino čega se još malo bolje sećam je putovanje u Prag, gde je Isidora putovala sa mnom ali ušuškana u moj stomak. Ipak je to neki poseban osećaj, tvoja beba je tu sa tobom ali te još ne sputava i ne ograničava da možeš sve da obiđeš a da ne razmišljaš možeš li proći kolicima i da li je tu možeš nahraniti.

Sećam se prvih dana po povratku iz bolnice. Čupava kosa, izraženi podočnjaci. Kao većina mama, bila sam osuđena jedino na sebe. Tata je imao toliki strah da mi i nije bio neka pomoć. Muke sa dojenjem, kupanjem. Sopstveno tuširanje je još bilo najzanimljivije. Mlaz vode je bio slab da bih čula svaki šum iz sobe. Nisam želela da nosim bebi alarm u kupatilo, smatrala sam da je to znak da sam skroz opterećena. Jednom sam sedela i pokušala da se setim kada sam poslednji put oprala zube. Porodila sam se početkom godine i najteže je bilo to što sam bila vezana za kuću, šetnje nisu dolazile u obzir a uskoro smo morale da napustimo toplotu našeg doma i budemo hospitalizovane neko vreme.

majka 1Prioriteti se promene. Nije vam više bitno da budete najbolju u poslu, da imate svaki komad garderobe koji je u trendu, da imate čitav spektar senki za oči niti uvek svež lak na noktima. Ipak, ne treba previše dugo živeti samo život svoje bebe. Naprosto, neko je lepo rekao da biti majka znači da će vaša duša hodati izvan vašeg tela. Ali, posle mesec i po, prvi put sam bila ponovo našminkana i doterana, ne u trenerci. Uskoro su došli Mladenci, prvi put sam se posvetila nečemu drugom osim bebi. Shvatila sam da to i jeste sreća. Zadovoljiti sve potrebe svog deteta ali i svoje. Jer, jesmo majke ali i ćerke, sestre, supruge, tetke, unuke, prijateljice. Svojim velikim uspehom smatram što sam zadržala sve svoje “free” prijatelje, a stekla i nove iz porodilišta, Tiršove, parka. Što i dalje stižem da čitam sa istom ljubavlju kao i pre samo ne radim to u putu do posla već dok bebac spava ili uživa u svom krevecu.

Zove me nedavno drugarica koja je skoro postala majka da me pita za savet. Dok joj objašnjavam šta treba da uradi, hvatam sebe kako sam ovladala mnogim medicinskim terminima. Zadovoljno se smeškam ponosna na sebe, više nisam samo rukovodilac svoje službe na poslu, već i super mama sa znajem iz pedijatrije, patronaže, psihologije.

Isidora je bila neplanirano dete, što ne znači da nije bila željena. Najveći šok za dvadesetčetvorogodišnjakinju koja ne zna da uključi mašinu za veš je bio taj da odjednom nosim odgovornost za novi život. Imala sam strah, kuhinja i ja smo se družile jedino uz čaj. Ali dolazi sve na svoje, i dalje peglam loše ali je svaki put sve bolje. Kuvam samo onako kako sme beba da jede ali kako ona postavlja nove zakone, tako ja pratim njene standarde. Ništa nije nemoguće, pravi sam primer za to. Od razmažene ćerke do dobre majke.

Savet  budućim mamama: Ne dajte da vas strah obeshrabri, i ja sam ga imala. Navikla da ispunjavam samo sebi želje (i mom predivnom sestriću naravno) osećala sam se bespomoćnom i ako sam imala svoj prostor, završen fakultet i posao. Strah je prirodan i kada je iracionalan jer se nalazite u novoj životnoj situaciji. Nemojte da vas lažu kada kažu da je lako. Nije ! Ali je predivno i neponovljivo ! Život će se promeniti dolaskom bebe na svet, potpuno. Drugačije ćete gledati svoju majku, svog muža, sebe samu. Nikada više vaš duh neće biti potpuno slobodan ali nećete nikada ni biti sami. Svaki put kada otvorite novčanik na kasi, imaćete osmeh jer će vam se iz njega smeškati slika predivnog bića (ili više njih). A to nema cenu.

P.S. A muž će vam oprostiti kada sve stvari ofarbate u roze jer ste loše sortirali veš. Moj srećom voli tu boju. 🙂

mama Jelena Ješić

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA