Kad je Henri video da vraćam torbu sa Sunđerom Bobom koju smo birali 10 minuta, počeo je da plače. Kako detetu objasniti da torbu koju ste upravo zajedno izabrali ipak ne može da ponese kući? Pokušala sam. Kako se njegov treći napad besa u poslednja dva sata zahuktavao, rekla sam mu da može da izabere čokoladicu s police pored blagajne, uverila ga da će torbu dobiti sledeći put, platila namirnice i pokušala da pobegnem.
Ali čokoladica nije pomogla.
Henri je plakao sve glasnije i opet su nas svi gledali. Osećala sam kao da u utrobi imam hiljadu zmija koje se migolje u vrućoj tečnosti, knedla u grlu je rasla, i samo sam htela da odem odatle. Uzdignite glave, izvukla sam guzicu s tog mesta. Dok sam ljutito stavljala namirnice u prtljažnik automobila, moja fasada je počela da se ruši. Bila sam znojava, zadihana i izbezumljena. Zadržavajući suze, vikala sam na sina koji je plakao i osetila osudu stranaca koji nisu imali pojma kroz šta sam upravo prošla.
Plakala sam celim putem kući, napravila večeru i okupala decu. Do priče za laku noć, Henri je već zaboravio svoju prokletu torbu. Ali ja nisam. I sigurno još dugo neću zaboraviti.
Zato sledeći put kad vidite da se neki roditelj ponaša kao budala prema svom detetu, molim vas imajte na umu da ne znate s čim se u tom trenutku bori. Kao i svi, i ja ponekad imam predrasude prema drugim ljudima, posebno drugim roditeljima, ali to nije u redu. Nemojte ih odmah otpisati. Jer jednostavno nikad ne znate.
Komentari 0