Sledeći put kad vidite da se neki roditelj ponaša kao budala prema svom detetu, molim vas imajte na umu da ne znate s čim se u tom trenutku bori.
Foto: Pixabay
Da, grozno je zvučalo kad sam vikala na sina. Da sam ja čula drugu mamu da tako viče na svoje dete, verovatno bih je i sama ružno pogledala, ili barem ružno mislila o njoj. Ali ne znate šta sam upravo prošla!
“Henri! Ako čujem još jednu reč od tebe… Samo uđi u auto i začepi! Danas si preterao. Dosta mi je”, vikala je na svog uplakanog 4-godišnjeg sina mama Monika Bjelanko, stavljajući kese s namirnicama u auto, kad je primijetila kako je druge dve žene na parkingu ispred samoposluge popreko gledaju i došaptavaju se. Bila je sigurna da komentiarišu kako je grozna mama. Ušla je u auto, upalila ga i pojačala muziku kako deca ne bi čula da plače.
U svojoj kolumni na portalu Babble ova mama troje dece opisala je šta je prethodilo njenom emocionalnom ispadu:
Da, grozno je zvučalo kad sam vikala na sina. Da sam ja čula drugu mamu da tako viče na svoje dete, verovatno bih je i sama ružno pogledala, ili barem ružno mislila o njoj. Ali ono što žene koje su mene tako gledale nisu znale je da sam zadnja dva sata provela u kupovini s troje dece (što je samo po sebi dovoljan razlog za vikanje ili plakanje) da bi mi na kraju odbili karticu pred celim redom nestrpljivih ljudi koji su svedočili svim nijansama moje sramote.
Ako vam se to nikad nije dogodilo, ne možete zamisliti dubinu srama koji sam osetila. Ako niste odgajeni na kuponima i akcijama, bolno svesni svog ekstremnog siromaštva, ne možete da znate koliko je traumatično kad ne možete da priuštite osnovne namirnice. Nekome bi to bila samo blesava zabuna s računom, a meni je bila još jedna potvrda da ću uvek biti siromašno dete iz loše porodice.
Ako dolazite iz siromaštva, ako je činjenica da ste siromašni deo vas kao i krv koja teče vašim žilama, ako ste doživeli da vaša mama plače jer ne može da kupi hranu, nikad nećete nemarno “peglati” kartice. Čak i kad ste sigurni da imate novca na računu, uvek će postojati strah da će vam odbiti karticu.
Tog dana najgore se dogodilo. S kolicima punim namirnica, s decom gladnom i već na ivici, i parom iza nas koji nervozno čeka svoj red, moja kartica je odbijena. U glavi je počelo da mi zuji, u grlu se stvorila knedla, a znoj mi je počeo curiti niz leđa.
Bože, molim te. Ne. Moja najgora mora se ostvaruje.
Monika dalje piše kako joj je blagajnica dala da još jednom upiše lozinku, ali je kartica opet odbijena. Na rubu suza i s osećanjem panike jer su deca postajala sve nemirnija, rekla je da će da izađe iz reda i preko mobilnog proveriti stanje na računu. Ispalo je da je na računu samo 59 dolara, a mislila je da ima 500.
U situaciji u kojoj bi najradije ostavila sve, zgrabila decu i pobjegla, Moniki je puno značila pomoć druge kasirke koja ju je odvela na praznu blagajnu, kako bi tamo izabrala koje će namirnice da kupi, a koje da vrati. Zadržala je samo najosnovnije – hleb, mleko, pelene, pahuljice, hranu za psa, toalet papir.
