Da li vam, kada vidite mališana da na igralištu „teroriše“ drugu decu, pred očima proleti njegova slika kao odrasle osobe koja se tuče u kafani?! Ipak, ma koliko nam to delovalo zastrašujuće, važno je znati da je agresija kod dece normalna u određenim godinama, dok bi u adolescenciji već trebalo da povedete računa. Psiholog i psihoterapeut Hana Stamatović Tasić, iz Udruženja konstruktivista Srbije, kaže da postoji razlika između nasilništva, agresije i besa.
– Za decu mlađeg uzrasta iskazivanje besa je nešto što predstavlja „normalno“ ponašanje, jer na taj način oni mogu da komuniciraju i i tako iskazuju određene potrebe. U protivnom, bes može da preraste u agresiju. Isti problem može da se javi kada dete prisustvuje scenama porodičnih svađa, fizičkom nasilju ili ukoliko ga često kažnjavaju. Nasilništvo je nešto što se češće vezuje za tinejdžerski uzrast, ispoljava se uglavnom u kontaktu sa vršnjacima – kaže naša sagovornica.
Mališani tokom odrastanja imaju česte „napade“ agresivnosti, bilo da otimaju igračke ili ujedaju drugu decu, što je karakteristično za period odrastanja.
– Otimanjem igračaka dete, na neki način, označava svoj „teren“ i poručuje: „Ovo je samo moje i ne mogu to da ti dam.“ Ukoliko je jedinac, verovatno će ređe biti izložen deljenju lutaka i autića sa drugima, pa se prilikom kontakta sa vršnjacima može osećati besno kada mu drugo dete uzme nešto. Opet, dešava se i obrnuto, da ukoliko u porodici ima više od jednog deteta, raste i potreba da se otimanjem „markira“ lični posed. Kako da „mali čovek“ nauči da deli, lekcija je koja iziskuje vaše strpljenje. Od klinca tog uzrasta ne bi trebalo očekivati da će samoinicijativno davati svoje igračke, ali ga kroz igru i tome možete naučiti – objašnjava Hana Stamatović Tasić.
Razlozi za agresivno ponašanje su mnogobrojni, poput ljubomore prema mlađem ili starijem bratu, sestri, razvoda roditelja ili napete sredine u kojoj raste, razmaženost… Ipak, psiholozi se slažu da uslovi u kojima deca rastu, mogu da nam ukažu na uzroke nastajanja i održavanja nasilničkog ponašanja.
– Ukoliko dete porodičnu atmosferu doživljava kao napetu, nekog od staratelja ili brata kao nasilnog, biće sklono da to ponašanje oponaša i prenosi ga na sredinu u kojoj je u interakciji sa vršnjacima. Upravo je tinejdžerski uzrast veoma osetljiv period u kojem mališan može „uleteti“ u probleme sa nasiljem.
Ako vam učitelji ili roditelji vršnjaka prijave da su primetili neki oblik agresije kod vašeg deteta, potrebno je da to proverite s njim. Nije dobro da negirate tu informaciju, ali isto tako može biti pogrešno da bez razgovora i provere napadnete klinca.
I pored svih upozorenja nastavnika i psihologa, čest je slučaj da tata i mama ne reaguju. Naša sagovornica navodi da neki roditelji jednostavno problem ne primećuju zbog sopstvenih briga, brzog tempa života ili velikog broja obaveza koje imaju.
– Umesto da se problem gura pod tepih, suočite se sa poteškoćama. U tome vam mogu pomoći nastavnici, psiholozi i pedagozi ili psihoterapeuti – savetuje Hana Stamatović Tasić i dodaje da traženje pomoći ne treba tumačiti kao znak lošeg roditeljstva, već kao zrelo razmišljanje da postoje stručnjaci koji nam mogu pomoći da budemo još bolji roditelji.
PRIJATELjSTVO KAO LEK
Sklapanje prijateljstva je najbolji način da vaše dete postane tolerantnije, upozna druge i tako smanji „agresiju“.
– Deci koja su stidljiva može da znači podrška roditelja prilikom ostvarivanja prvog kontakta sa vršnjacima ili savet kada dođe do nesporazuma i konflikta sa drugarima. U svakom slučaju, trebalo bi paziti da podrška ne preraste u krajnost, do te mere da deca izgube samostalnost i sposobnost da se nose sa izazovima – tvrdi Hana.
Preuzeto: Novosti
Komentari 0