Naučite ih da misle: Zakotrljajte im klikere u glavi

Ne skači, ne pentraj se, ne jurcaj, zavrteće ti se u glavi…” – odrasli kao da ovakvim opomenama nabrajaju upravo one aktivnosti koje najviše stimulišu mentalni razvoj dece.

„Deca se u  stvari zabljavljaju. Kao i uvek, spremna su na saradnju ako je način na koji ponudite sadržaj njima primiren, a lakše uče jer pamte uz pomoć simbola.“

Ni roditeljima nije uvek baš najjasnije zašto deca u vrtićima uče da razlikuju marke automobila ili zastave država. “U praksi, primena NTC sistema, gledano iz ugla roditelja, deluje pomalo čudno – naročito učenje apstraknih simbola (zastave, grbovi, marke automobila, sobraćajni znakovi, oznake država..) “ kaže vaspitačica Bosiljka Jovanović, koja u radu sa decom sprovodi elemente NTC programa. “Sa manje čuđenja a više simapatija prihvataju povećanje broja motoričkih aktivnosti, naročito ako su tu lopta, vijača, lastiš, razni markeri, obručevi, igre rotacije, preskakanja, provlačenja, radionice fine motrike… Na vežbe za razvoja grafomotorike roditelji su već ranije nailazili, naročito u predškolskoj grupi, ali posebnu blagonaklonost pokazuju ka zagonetnim pričama i pitanjima kojima se i njihov deca oduševljavaju. Deca se u  stvari zabljavljaju. Kao i uvek, spremna su na saradnju ako je način na koji ponudite sadržaj njima primiren, a lakše uče jer pamte uz pomoć simbola. Takvo pamćenje duže traje i olakšava im se da reprodukuju (ispričaju, prepričaju) usvojeno. Deci moje vaspitne grupe najviše se dopadaju Zagonetne priče i pitanja, gde se posebna pažnja posvećuje formulaciji pitanja. Kao rezultat ovakvih aktivnosti nastala je igra pod nazivom Pogodi zagonetni pojam. Pravila ove igre su deca sama formirala.” dodaje ona.

Daroviti su dar

“Darovita deca su najveci prirodni resurs i kada budemo shvatili da od njih umnogome zavisi bogatstvo države, možda ćemo im posvetiti malo više pažnje.” naglašava dr. Rajović. “ Jedan od velikih problema je nemogućnost rane detekcije darovite dece (u predškolskom uzrastu). Čak i u školskom uzrastu oko 30% darovite dece ostane neprepoznato od stane učitelja. Mi imamo malo darovite dece i ne želimo da ta deca odu u beli svet. Najbolje bi bilo da ostanu ovde, a ako neki i odu, onda bar da ostanemo na vezi da znamo gde su, šta rade, da učestvuju u zajedničkim projektima. Zapravo, da budu svojevrstan most.

“Darovita deca su najveci prirodni resurs i kada budemo shvatili da od njih umnogome zavisi bogatstvo države, možda ćemo im posvetiti malo više pažnje.”

Najveći problem je što od potencijalno genijalne dece, tek svako sedmo postane i darovito (prema podacima američke Mense), pa je upravo zbog ovog podatka važno da shvatimo da mi u procesu odrastanja u sistemu vrtić-škola-srednja škola, gubimo 17 od 20 genijalne dece, koliko ih ima na 1000 rođenih. A ako uzmemo u obzir podatak iz Termanove studije (prva i najveća studija praćenja darovite dece u periodu odrastanja i školovanja) da su daroviti najveći prirodni resurs svake države, jasno je da ovom delu populacije moramo mnogo više da se posvetimo, ako hoćemo da svima nama bude bolje. Upravo zato, rad sa darovitima predstavlja strateški važan segment razvoja, posebno u bogatim državama. Naš program se bavi upravo ovom ranom stimulacijom, jer želimo da pomognemo da potencijalno darovito dete to i postane.

Gde smo tu mi?

Šta treba da znaju roditelji kada je u pitanju razvoj sposobnosti njihove dece. Što je još važnije, šta oni mogu da preduzmu po tom pitanju?

“Poslednjih nekoliko godina, kako sam uobličio ta nova otkrića i to povezao sa pedagogijom, postalo mi je jasno koliko smo mi roditelji odgovorni i koliko smo (često u najboljoj nameri) puta oštetili i usporili razvoj svoje dece.” objašnjava dr. Rajović. “Zbog toga bi roditelji trebalo bi više da nauče o dobrim i korisnim aktivnostima, zašto su one važne i kako pomažu, pa će ih onda i primenjivati u svakodnevnim igrama sa svojim detetom. Isto tako, moraju da nauče i šta je štetno, kako bi sveli greške na najmanju moguću meru i time pomogli i stimulisali razvoj deteta. Jedan od prvih primera jesu dečije sobe u jednoj boji, jer roditelji kupuju za devojčicu roze sobu, a za dečake plavu. Oni time dete uskraćuju za prvu i veoma važnu stimulaciju, a to je prijem kontrasnih slika.” kaže dr. Rajović.

“Sledeća greška je kada detetu koje je u fazi intenzivnog razvoja, dozvoljavamo da radi potpuno beskorisne i sa evolutivnog stanoviša štetne aktivnosti, kao što je gledanje u ekran koje traje i po nekoliko sati dnevno.“

“Sledeća greška je kada detetu koje je u fazi intenzivnog razvoja, dozvoljavamo da radi potpuno beskorisne i sa evolutivnog stanoviša štetne aktivnosti, kao što je gledanje u ekran koje traje i po nekoliko sati dnevno. Posledice su brojne, a ovaj put ćemo se osvrnuti na jedan od mnogih problema, a to je remećenje normalnog spavanja. Mozak se razvijao milionima godina i uspostavljen je dnevno-noćni ritam funkcionisanja. Gledanjem televizije, posebno uveče, pomera se odlazak na spavanje tako da deca umesto u 20 ili najkasnije u 21h, idu na spavanje čak i u 22h, a u pojedinim slučajevima deca idu na spavanje i posle 23h. Time se remeti osetljivi mehanizam koji zavisi od pinealne žlezde, organa koji zauzima centralno mesto u mozgu. Najkraće rečeno, ne poštujemo našu evoluciju i prirodan razvoj i mislim da plaćamo danak tehnološkoj revoluciji. Pojava neobičnih razvojnih smetnji (kojih nije bilo u toj meri pre 20-30 godina), govore da smo negde pogrešili i skrenuli decu sa biološki optimalnog razvoja. Brojni poremećaji i smetnje kod dece, koji su sve prisutniji (disleksija, disgrafija, poremećaj govora, ravni tabani, usporena akomodacija…) mogu se delimično objasniti smanjenim razvojem sinapsi u pojedinim delovima mozga, jer nedostaje prirodna stimulacija. Zato je najvažnije da roditelji shvate, da je dečja igra ( i to one zaboravljene dečje igre od pre 15-20 i više godina) najvažnija za razvoj dece. Većina takve dece će imati poteškoće u učenju… a mogli smo to sprečiti da smo na vreme znali, tj. dok su deca mala – šta je dobro, šta je korisno, šta je štetno…” zaključuje dr. Rajović.

„Brojni poremećaji i smetnje mogu se delimično objasniti smanjenim razvojem sinapsi u pojedinim delovima mozga, jer nedostaje prirodna stimulacija. Zato je najvažnije da roditelji shvate, da je dečja igra ( i to one zaboravljene dečje igre od pre 15-20 i više godina) najvažnija za razvoj dece.“

I Bosiljka Jovanović slaže se da roditelji moraju da povuku crtu i decu usmere na aktivnosti koje ne odmažu dečjem razvoju, već ga stimulišu: “Ravna stopla, deformiteti kičmenog stuba, gojaznost, nezainteresovanost deteta za bavljenjem sportom – sve su to rezultati preterano dugog sedenja deteta u zatvorenom prostoru, igre za kompjuterom i preteranog gledanja tv-a. Roditelji deci ne treba da zabrane računar i tv, već da ih svedu na što manju moguću meru uz kontrolu sadržaja koji su deci dostupni putem ovih medija. Najjednostavnije i najočiglednije rešenje su roditelj i dete sa loptom ili nekim drugim sredstvom u šetnji u parku ili na nekoj drugoj otvorenoj površini tj. neposredan kontakt roditelj-dete verbalno i motorički. Rezultat je zdravo, skladno razvijeno, spretno i odvažno dete. Takođe, treba ga podsticati na govor pružajući mu dobre uzore, obavezno odgovarati na sva pitanja koje ono postavlja, ma koliko nam to ponekad bilo zamorno.” savetuje ona.

Dakle, ukoliko ste spremni da se detetu posvetite i učinite sve što je u vašoj moći da podstaknete njegov razvoj, da mu pomognete da izvuče maksimum iz sebe – ohrabrujuće je znati da to i nije toliko teško. Priroda mnogo toga radi i sama, i često je potrebno samo da joj se sklonite s puta. Osluškujte svoje dete, ne potcenjujte njegove sposobnosti, negujte ljubav prema mozganju i učite i dete da voli “moždanu gimnastiku”. I naravno, ne zaboravite da inteligencija i znanje nisu sami sebi cilj niti takmičarski sport, već sredstvo da se život proživi što smislenije i ispunjenije.

Objavljeno u magazinu „Roditelj & dete“, 2010. godine

Podeli:

Komentari

  1. DAN says:

    Objasnite ovo mnogim psiholozima koji, poput prof Zorana Milivojevica, ponavljaju da je ucenje neprijatna aktivnost za dete. Da su skoro sve korisne aktivnost neprijatne za dete pa stalno mora da se prisiljava! Cela njegova knjiga vaspitanja iz Psihopolisa je zasnovana na tome da deca ne vole ucenje i obaveze!! Molim komentar!!

  2. DAN says:

    Onda bi od svakog coveka mogao da bude bilo sta sto nije rtacno!!


Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA