Moj stil roditeljstva je preživljavanje i to profesionalni nivo

Nisam helikopter mama. Nisam ni mama životinjskog tipa – lavica. Ne praktikujem pozitivno roditeljstvo, i smatram da je organsko i prirodno sasvim okej kada govorimo o povrću, ali ne i roditeljstvu.

U modernom svetu u kakvom živimo, izgleda da je neophodno da se definiše stil roditeljstva i odgovori na pitanje: kojoj grupi mama pripadam. Ja sam mama „survivor”, moj stil je preživljavanje a nivo – profesionalac.

„Definicija je jasna – čak i uz veliki trud da podignem decu u bezbednom, intelektualno stimulativnom okruženju, često se dešava neki „??!!xx PIIP“, odnosno neki haos. Tada na scenu stupaju crtaći, a na kauč ispred televizora stupaju deca. I ja sam skroz saglasna sa tim, jer sam ja profesionalac u preživljavanju. Toliko sam profesionalac da sam sastavila vodič za preživljavanje.“, piše mama Katarina Stal čije savete prenosimo sa yahoo.com. Evo šta kaže njena filozofija „samo da preživiš dan“:

Hranite ih zdravo. Često. Ne mora uvek.

Onim danima kada uspete da ih nahranite svim zdravim bojama povrća i hrane, potapšite se po leđima. A onda kada se obrok sastoji od pomfrita, slatkiša i sladoleda, jer to jedino pali u datom trenutku, šta da se radi. I to se dešava i deca će preživeti. Kajgana zvuči super ujutru, jak, energetski obrok, zar ne? Nekad će morati bez toga, jer je jogurt sa ukusom jagode dobar izbor.

Stavite ih na spavanje kako znate i umete

Stavite ih na spavanje, kako znate i umete.

Prvih par meseci po njihovom rođenju spavala sam sa decom. Onda sam rešila da ne mogu više da spavam sa njima jer sam spavala svuda samo ne u krevetu zbog njihovog helikopter stila spavanja. Moja deca nisu dobra u spavanju. Ta aktivnost im ide samo onda kada ne treba.

Na primer, odlično spavaju u kolima, kada idemo od tačke A do tačke B. Onda moram da ih nosim, pa se probude, pa vriska, cika i tako dalje, sigurna sam da znate o čemu pričam. Jedno vreme sam ih besciljno vozikala po gradu da bi spavali. Jesam, stvarno, i nije me sramota da priznam. Mislila sam, ili ćete spavati tako ili ću ja da letim kroz prozor. Noću mi je sada lakše, jer je moj dvometraš muž preuzeo zadatak da uspavljuje ćerku. Eno ga, neispavan ko zna koji mesec po redu jer spava u krevetu koji je za dete do šest godina. Na krevetu je samo njegova glava i možda desna ruka. Šta ćemo, borimo se kako znamo.

Dokle god im nije pretoplo ili previše hladno, sve je u redu.

To sam malo teže prihvatila, jer sam ja inače opterećena modom i stilom. Ćerkici sam kupila toliko divnih haljinica i majica, ali ona je rešena da nosi „apa drapa” helanke i majice, tako da – toliko o stilu. Ne mogu da bijem tu bitku. Ona misli da izgleda prelepo u tri broja manjoj suknjici, i ja se ne bunim. Srećna ona, srećna ja. Ona želi šljokice i „Hello Kitty“ patikice, koje su, samo da naglasim, sve samo ne udobne, a ja želim da ona nosi udobnu obuću – nikada ne pobedim. Mogu samo da zahvalim genetici što joj stopala nisu kriva.

Ekran – za smirenje.

Ponekad pomislim da bi trebalo da se pojedem od griže savesti što im često dajem crtaće da gledaju kako bi bili mirni. Doduše, drago mi je što mogu da uposlim tv-siterku, kako bih imala par minuta da samo ćutim. Da ne preterujem, postoji kod nas u kući ograničeno vreme gledanja tv-a, ali opet postoji i neograničeno kada su bolesni i razdražljivi. Tada kažem sebi, preživećemo i ovaj dan. Jer, ipak  smo profesionalci u preživljavanju.

NajboljaMamaNaSvetu

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA