Mene vetar ponese

Nekada davno (pre deset godina) postojala je neka druga Jelena. Ili je ova sada Jelena druga. E ta “nekadašnju Jelenu’’ vetar ponese. Zainteresuje je nešto, Jelena to istraži. Sedi sa kumom I padne joj na pamet neka destinacija, one odu. I ako nikada nije bilo dovoljno novca, moglo se nekako.

 Onda je došlo dete i desio se brak. Kažem, desio se jer nije trebao. Dan danas me nervira kada neko kaže da i onda može da se putuje. Može, ali niko ne kapira da standard to ne dozvoljava, neću otići na city break umesto na odmor sa decom. A u Srbiji se mora ili…ili.

 Kada sam sestri rekla da  am trudna, počela je da plače. Moj najstariji sestrić je bio mali pa smo još bili u materiji. Pitala sam je šta joj je a ona je rekla da joj je žao, da treba da putujem a ne da se zezam sa pelenama. I bila je potpuno u pravu, iako sam želela dete. Život više nisam mogla da prepoznam, kao da nije bio moj. Ne želim da deluje da sam protiv osnivanja porodice jer sam ubrzo postala 100 % mama I tata, totalno posvećena detetu bez trunke ličnog hedonizma. Nije život stao ali je potpuno nestao u onom obliku u kom je postojao. Verujem da kada su finansije na višem nivou, to ne izgleda toliko dramatično. Jas am morala da se odrekenem svojih zadovoljstava. Tako je moralo.

 Zagrljaj deteta leči sve. Kako dete raste, rastemo I mi. Učimo da filtriramo situacije i ljude. Učimo da odvojimo važno od manje važnog i nevažnog. Ali ono suštinsko u nama ostaje. Ove godine nije bilo mora. Zlatibor je odigrao ulogu. Deset dana nismo stali i prešli smo 1500 km. Deca su bila na izdisaju, muž je bio na izdisaju. Starija ćerka je pitala zašto moramo da obilazimo toliko jezera kada je svako isto. Ali u meni je proradio taj avanturistički duh. Imam tu sreću da moja deca su istog senzibiliteta. Starija godinama već ide na tobogane koji nisu za njen uzrast (znam da nije pohvalno). Prođe na laž ili češće, na šarm. Straha nema. Čak nam se i mlađa ćerka koja je još u jaslicama vozila na zip lajnu, spuštala niz tobogane za odrasle (sa nama doduše).

 Moj prvi brak je bio loš. Ili nije ni bio brak. Sećam se da sam jedno veče sedela i pitala se gde je nestala Jelena koja voli Tursku. Posle veze sa čovekom turske nacionalnosti ja sam zavolela njihovu kulturu. Gledala turske filmove, konzumirala njihove specijalitete. Ta Jelena je u tom nazovimo braku, nestala. Naravno da više nisam imala vremena za časove turskog ili ceo dan da čitam biografiju Ataturka, ali ta Jelena nije smela da nestane. Nije bio kriv moj bivši muž, kriva sam bila ja.

 Kada sam se razvela, malo sam živnula. Ne mnogo jer sam živela sama sa detetom sa nedovoljno novca ali sam dobila nešto neprocenjivo, mir.  Navikla da vučem, cimam, da se borim. Onda sam upoznala svog sadašnjeg muža. Naravno, ko od vatre strada i na dim duva. Ipak, jedna od divnih stvari koja je za mene bila je tad a me nije gušio. Spomenem ja tako Tursku, moj tadašnji prijatelj pažljivo sluša. Vidi moje tetovaže, kaže sviđa mu se ali on ne voli. I malo po malo, ja dobijem i ljubav i slobodu i podršku…

Ne postoji idealno vreme za osnivanje porodice, to je vrlo individualna stvar. Ali treba sebi dati vremena da gledaš zalazak sunca, dočekaš zoru pored reke, otputuješ u nepoznato. Iako mnogi kažu da nemamo svi iste želje, meni je čudno da neko nema želju za osećajem slobode. Čak i ako je želja pojedinca da provede kišni dan uz čokoladu, kafu, knjigu i jorgan, kada imate dete to je teško izvodljivo.

Pre par meseci smo Željko i ja otišli dan jednodnevni izlet u Temišvar. Samo jedan dan. Mom suprugu je osećaj slobode taj da ne mora da vozi, već može da drema, čita. Meni je potreban taj klik da smo malo sami. Iako me malo čudno gledaju što imam poriv da odemo povremeno sami ali nisam sigurna koliko bi decu zanimao muzej, izložba, tvrđava, trg.

Željko je stariji od mene, staloženiji i manje sklon ekstremima. Nekada mu je vrlo teško da me isprati. Ali nikada me ne sputava. Ne znam da li je to u mom karakteru ili u činjenici da sam postala mama malo ranije nego što sam planirala. Kada deca malo porastu mogu biti savršeni partneri u avanturama.

Skoro sam dobila vino staro deset godina i ručno pravljenje čokolade. Čokolade sam pojela, vino otvorila. To nekada nisam radila već sam ekskluzivne stvari ostavljala za druge. To mi je bio znak da se malo vraćam sebi…

S` obzirom da ne možemo sebi da priuštimo upoznavanje novih kultura, možemo bar novih destinacija u Srbiji. Možemo da udahnemo vazduh sa druge planine. Pa čak i da odemo samo do grada 100 km dalje. Promena mene leči…

Porodica je najveće bogatstvo u životu, najveća avantura, najveći izazov, najveća hrabrost. Ona treba da bude sigurnost i utočište. Pravo vreme ne postoji ali je bitno da Vi svoju formirate u Vaše individualno savršeno pravo vreme. Da to bude baš ono što će Vas učiniti srećnim, potpunim, boljim, nasmejanijim. Brak nosi svakako buru ali poenta je da u njoj ne budete sami. Drugi mi je brak, znam šta pričam…

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA