I onda sam polako počela da shvatam. Dok je moja sestra preplakala dok je nisu pustili da uveče sedi kao klinka u parkiću, ja sam samo roditelje obavestila gde sam. Tako je bilo sa svim stvarima u životu. Ona je probijala led a ja išla utabanim stazama.
Pet i po godina je Doda bila moje jedino dete. Mada i sestrine sinove sam uvek gledala kao svoje pa sam znala da viknem, kaznim, naljutim se. Onda je došla i Drina. Kako je sada aktuelan upis u jasle, pomislila sam da će velika razlika biti što je Doda išla u državni vrtić a Drina će ići u privatni. A onda sam počela da razmišljam o svim aspektima toga. Prva trudnoća je bila idealna a druga teška i iscrpljujuća. U prvoj sam bila osuđena na sebe samo a u drugoj sam imala neverovatnu podršku svog supruga. Otac mog prvog deteta jedva je otišao na jedan ultrazvuk a otac mog drugog deteta ne samo da nije propustim ni jedan predlog već je bio pored mene i svakog trenutka porođaja i prvi ugledao naše dete. Sa prvim detetom je sve nekako nepoznato (mada prvog sestrića nisam jedino dojila). Prvih mesec dana kada je moje drugo dete došlo na svet ni pelenu nisam presvlačila jer je suprug uzeo neplaćeno i bio pored nas. Danas ima deset meseci i mislim da sam je okupala dva ili tri puta do sada. Čak i sada dok traje Svetsko prvenstvo u fudbalu, Željko kupa dete a ja gledam utakmice. Isidora je prvo rekla mama a Drina je rekla tata. I sve okolnosti su drugačije bile. Sa Isidorom sam prošla razvod, tešku borbu za egzistenciju, ulagala velike napore da joj se posvetim a da opet radim bez isostanaka i da budem dobra mama. Ne znam da li sam uspela. Sa Drinom sam uvek imala oslonac. Isidori sam mogla potpuno da se posvetim i ona mene nije delila. Drina je odmah dobila podvojenu pažnju i verujem da se nije osećala nikad zapostavljenom dok Doda sigurno jeste kada je Drina došla na svet. Doda ima jednu baku i jednog deku, Drina imala po dvoje. Čak im je imunitet drugačiji. Drina ne zna šta je antibiotik a Doda je prvi počela da pije sa sedam dana života. Ne sumnjam ni da sam ja drugačija osoba od pre šest godina.
Isidoru sam dobila bez problema. Između Isidore i Drine sam jednu bebu izgubila pa čekala da ciklus izostane. Uz to, posle teške trudnoće, kada dete držite u rukama to je drugačije nego kada sve protekne glatko. Nezahvalno je da pričam kakva sam kao roditelj ali je činjenica je da sam odlazila od kuće rano, vratim se predveče po dete a nakon toga aktivnosti, druženja. Kada zaspi on da obaveze oko kuće i vrlo malo sna. Mene kao individue nigde nije ni bilo. A i da sam želela da se posvetim sebi, nisam imala mogućnosti.
Ja sam veliki ljubitelj državnih vrtića. Volim ta kruta pravila. Drina će ići u privatni i to će mu uštedeti vreme jer sve aktivnosti koje sam ja dodatno plaćala i na koje sam u sopstvenoj režiji vodila Dodu, Drina će imati u vrtiću. I to sve nekako deluje zanemarivo i nebitno ali ja zaista iskreno verujem da to sitne stvari čine jedan skup činjenica koje utiču na razliku između dece. Mi, mame dece državnog vrtića smo bile kao neki klan. Pričam sa drugaricom čije dete ide u isti vrtić u koji će ići i Drina i bilo mi je poražavajuće kada je čula da druge roditelje jedva i zna. A nama su dečiji rođendani bili prilike za provod. Doda je otišla na rekreativnu prvi put sa tri i po godine a u našem privatnom vrtiću kažu da nikada nema zainteresovanih. Koliko je dobro za osamostaljivanje da dete ode sa vaspitačicom suvišno je i govoriti. A koliko je to bogato iskustvo najbolje bi vam opisala Isidora koja godinama kasnije odlazi na druženje kod vaspitačice koja ju je vodila pre tri godine na Taru.
Verujem da je imalo uticaja na vaspitanje i to koliko sam imala strpljenja u pojedinim situacijama. Isidora je sama skinula pelena, samo ostavila sisanje, nije pravila problem pri adaptaciji na vrtić, sama naučila da vozi bicikl i vezuje pertle. Ne znam kako ću se snaći ako se nađem u situaciji da sve to moram da ‚‚učim‚‚. Isidora mi je ‚‚dozvolila‚‚ da kao njena mama završim master i specijalističke studije. Uz takvu Isidoru je bilo lakše biti čak i samohrana mama.
Isidora je godinama rasla i razvijala se kao jedinica dok je Drina svet ugledala kao starija sestra. Doda je tatu ‚‚stekla‚‚ a Drinu je tata dočekao.
Doda je mogla u parkić koliko god da sam vremena imala. Sada može onoliko koliko obaveze oko Drine dozvole. Ali imala je tu prednost da je celu godinu mogla da ostane kući ako joj se ne ide u vrtić jer mama je bila tu.
Ne znam da li su sve ove činjenice dovele da moja deca ne krenu sa iste startne linije. Ne znam da li je to dovelo da jednoj ili drugoj budem bolja mama. Da li sam na Isidoru malo bolećivija jer je sa mnogom pregurala teži deo života. Ali ono što sigurno znam je da ih kao i svaka majka, obe podjednako volim… I to najviše na svetu…
Komentari 0