Ljudi su različiti i to je u redu

Ovaj osmi mart nadahnuo me je da zapišem neka svoja razmišljanja o ženama i o roditeljstvu.Ja sam samohrani roditelj. Dete sam rodila kasno, jer sam i ja kasno sazrela i kasno to poželela.

U životu sam mnogo grešila, a smatram da je to uglavnom posledica pogrešnog vaspitanja u mojoj porodici. Majka mi nije davala slobodu da raširim svoja krila i poletim, te su moji povremeni uzleti loše prolazili i uglavnom bih se slupala tamo gde sam trebala da stičem dragocena iskustva.

U mladosti nisam razmišljala o deci. Nije da ih nisam želela, jednostavno mi nisu bila prioritet. Čekala sam da ih poželim. Želja se pojavila tek mnogo kasnije, i moj put do roditeljstva bio je trnovit. Od vantelesne do vantelesne, izgledalo je da neću uspeti. Na kraju sam ipak zatrudnela i dobila dete.
Ja sam veoma srećna što imam ćerku, zdravu, pravu i veselu.
Volim je najviše na svetu.

Ipak, mada mi se čini da je to daleka prošlost, ponekad se prisetim kako sam živela pre nje. Ponekad se požalim da sam mnogo umorna. Ponekad poželim da imam vremena za sebe, samo malo vremena. Ponekad poželim da se naspavam kao što to rade tinejdžeri, da spavam do podne. Ponekad poželim da se doteram, izađem u provod, da se vratim kad hoću. Ponekad poželim da spakujem kofer i odem na vikend, onako spontano.

Ja to više ne mogu. Ali nisam zbog svega toga nesrećna. Ovo što sada imam, ne bih menjala nikada i ni za šta.

Mnogo sam naučila od kako sam postala roditelj, a još više zato što sam samohrani roditelj.

Naučila sam da spavam jednim okom.

Naučila sam da skačem na “m” od “mama”.

Naučila sam da tolerišem, da popuštam. Naučila sam da ne dopuštam.

Zato što sam samohrani roditelj, prošla sam kroz razne situacije i utvrdila neka ranije stečena saznanja.

Ljudi su različiti. Neki su zli, drugi dobri, treći – nešto između. Dobri umeju da budu predobri, toliko da to na kraju nije dobro, ni za njih ni za nas.
Zli mogu biti pametni ili glupi. Mnogi nisu zli namerno. Život ih je jednostavno naterao da gledaju svoja posla i svoj interes. I u tom egoizmu će nas povrediti ili uvrediti, ali često toga nisu ni svesni.

Ljudi vole kalupe. Vole da žive u kalupima, vole da ukalupljuju druge.

Ovo se mora, ovo je „red“, a ono „se zna“. Tako vrlo često neke društvene konvencije, pisane ili nepisane, postaju aksiomi.

Mora da se rađa. Suština žena je razmnožavanje. Zato i postoje. Ona koja ne želi da rodi je patetična jadnica koja se nije ostvarila i treba je žaliti. Ostariće sama. Podsmevaće joj se jer se ne ponaša onako kao se to od nje očekuje, „u njenim godinama“.

Ne slažem se.

Ništa se ne mora u životu. Mora samo da se umre.

Vraćam se na ono „ljudi su različiti“. Jesu. I žene su različite. I ja volim što je tako. Zamišljam univerzum sastavljen od istih ili sličnih jedinki, sa jednakim uverenjima, navikama, šablonima ponašanja. Užas!

Najviše uživam u upoznavanju i komunikaciji sa ljudima koji su od mene drugačiji. Jedino što mi je važno, jeste da ne budu zli. Ili ako su zli, barem da budu pametni, jer zli i glupi, to je katastrofalna kombinacija. Da budu pametni, koliko toliko obrazovani, i da ne budu primitivni. Da poseduju širinu.

Ja sam svoju ćerku rodila veoma kasno, i time se ne hvalim. Jednostavno, to je činjenica. Nazad ne mogu. S druge strane, čini mi se da sam sada pametnija nego što sam bila sa dvadeset ili trideset.

Postoje žene koje rađaju u dvadesetim. Druge se na to odluče u tridesetim. Postoje žene koje tragaju za savršenim partnerom, pa naposletku naprave kompromis i žive u kilavoj zajednici u kojoj podižu decu. Ništa nije idealno. Ne verujem da postoje idealne porodice, idealno razumevanje, idealan partner. Uostalom, šta to znači „idealno“? Da li smo mi sami idealni? Po kojim merilima? Šta je to što nekoga čini idealnim?

Postoje žene koje jednostavno ne mogu da rode.

A postoje i žene koje decu ne žele.
I to je njihovo pravo.
Jedan je život. Koliko god je to moguće, treba da ga živimo kao gospodari svoga tela i svoje sudbine.
Imamo pravo da nešto nećemo.
Jer sve je relativno, sreća, i nesreća, lepo i ružno.
Ono što je za nekoga najveća sreća, za drugog je mimikrija života.
Jer nismo isti, i dobro je što nismo. To naše vreme na planeti zemlji čini zanimljivim i bogatim.

Svesti ženu i njenu ulogu, njen život, ovaj jedini koji ima, na razmnožavanje, je zaostalo shvatanje dostojno srednjeg veka.
Vrednovati je, ili je omalovažavati, zato što ima ili nema decu, to je za mene neprihvatljivo.

Svako ima pravo da od svog života napravi šta hoće, šta može ili šta ume, pod uslovom da njegov izbor ne povređuje ili ne oštećuje druge ljude.

Ja sam srećna jer imam svoje dete koje volim najviše na svetu. Pre deteta, imala sam psa. Volela sam ga baš kao da sam ga rodila. I to je za mene bilo ok.

Razumem žene koje žele veliku porodicu.

Razumem žene koje žele samo jedno dete.

Razumem žene koje decu ne žele. Za razloge ih ne pitam, jer to je isključivo njihova stvar. Ako žele da mi se povere, rado ću ih saslušati, i neću ih osuđivati. Jer to je njihov život i njihovo pravo. Isto tako ne dopuštam da mene neko osuđuje ili komentariše. Moj život, moje greške, moje pravo. A i da me osuđuju, nije me briga.

Jer sve je relativno, osim rođenja i smrti.

 

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA

nineteen − 4 =