Moj, tada trogodišnji, sestrić nam je priredio anegdotu kojoj smo se silno smejali danima, iako smo odmah bili svesni pomalo gorke istine, koju je dete na samom početku života shvatilo. A mogla je biti primenjena na mnoge oblasti. Naime, Dimitrije nije voleo da se kupa i da pere zube. Njegovi roditelji, u želji da mu to od malena postanu navike, istrajavali su, uprkos mini scenama koje je dete priređivalo. Jednog dana, još na ulasku u zgradu u kojoj žive, Mita je počeo bezrazložno i neutešno da plače. Kada su njegovi prepadnuti roditelji konačno dobili odgovor, on je glasio: „Ne mogu više. Svaki dan isto, ‘kupaj se Mito, peri zube, kupaj se Mito, peri zube’…svaki dan…“.
Ove anegdotice se setim uvek kada treba da skuvam ručak. Skuvaj ručak danas, skuvaj sutra, skuvaj juče…a pre svega toga, osmisli ga. A onda sa cegerima u lov. Nekada se barem znalo ko lovi, a ko sprema. Danas muški lovci ostaju prekovremeno na poslu, pišu mejlove i telefoniraju dok mi biramo kilogram od buta, dva puta mleveno.
Guglanje po supermarketu
Uđem tako ja u radnju i razgledam. Puni rafovi svega, a ja kao da nigde ničeg nema. Kao i sve zaposlene mame, žuri mi se, ali šta vredi, u lovu ništa brzo ne može da valja. Moram pažljivo da biram sastojke. Recepti se uopšte više ne prate, kupuje se strogo po novčaniku i po deklaracijama. Razmišljam kako, lepo, treba u svakoj većoj radnji da postave stolove i klupe sa digitronima i računarima, pa da sluđene mame sednu i krenu da računaju i kalkulišu šta će i kako će, a one manje sluđene, što će reći sa nešto više para u novčaniku, da „guglaju“ dodatke i aditive. Hoće, tako, mama neki proizvod, ali je jadna zaboravila šta beše Ž175 ili famozni E 985 (izmišljeni primeri), da li on beše kancerogen, da li samo farba proizvode ili pojačava ukus? Tako lepo mama uzme proizvod pa gugla li gugla…
Na koje ono more izlazi Fukušima?
Da li ova fabrika koristi GMO soju, da li ovi gaje meso po kodeks alimentarijusu, da li ovo pile ima CV o srećnom detinjstvu u baba Živaninom organskom dvorištu, ili je pod neonkama kljucalo mlevene kosti crknute krave, začinjene antibioticima? Deca kod kuće čekaju gladna, a mama kao zombi prolazi kraj rafova. Paštete mama obavezno preskače, i konzerve, naravno, ali se ubrzo vraća i skoro snebivajući se, bira par konzervi tunjevine, prisećajući se geografije i na koje ono more izlazi Fukušima, da ne bude radioaktivna ta pica sa tunjevinom ili te makarone sa tunom u Fukušima sosu?
Čežnjivo prolazi pored frižidera sa mlekom, sirom, maslacem, jogurtom, duboko uzdahne sećajući se dana kada su mlečni proizvodi bili zdravi. Koliko brzinskih, a (nekad) zdravih obroka je mogla da napravi uz pomoć ovog frižidera. Avaj! One slasne paprike punjene sirom i jajima koje spremi za 7 minuta, a svi ih obožavaju, kiflice sa sirom za dva dana, projicu umešenu za 5 minuta, kačamak… Ma, prosto da se čovek rasplače. Ali, odjednom, mama posustaje: „Ma jok, to je zavera, protekcija uvozničkog lobija, jogurt može. Sir preskačemo, ali jogurt može.“
Ne biramo manekenke među jabukama
Grickalice, slaniše i slatkiše obilazimo u širokom luku. Sve i da su zdravi, kao što nisu, kesica nekih gricki košta kao kilogram jabuka (malo lošijih, doduše), ali ipak kilogram. I zar nije opšte poznato da ne biramo manekenke među jabukama? One sjajne, savršene, kao klonirane, znamo da su mnogo prskali, mazali i umakali u koješta. One neugledne mu dođu zdravije, zar ne?
Znači, preskočismo slatko…ali, čekaj, moraš nešto da kupiš, pa deca su, i kući ako pravimo zna se ishod – ako su u igri integralna brašna, smeđi šećer, brusnice i orasi, biće to skupa poslastica, ako je sve belo: šećer, brašno i margarin, biće to dečja radost, ali sasvim sigurno nezdrava, i za decu i za majčinu grižu savesti. Kakva agonija! Kompromis bi bio crna čokolada sa 70 procenata kakaa, samo ima jedan mali problem…deca ne vole tu crnu gorku čokoladu!
U mesaru kao u tamni Vilajet
Stižemo tako do mesare. Prerađevine ne dolaze u obzir, jel tako? I te pečenice, šunke i pančete su pune onih kako beše…nitrita! Da, njih! A i suviše su slani, znači ima pojačivača ukusa, onog…natrijumglutaminata! A cene! Cene su takve da ubijaju apetit odmah. Meso je priča za sebe. Ulazak u mesaru je kao ulazak u tamni Vilajet – ko uzme kajaće se, ko ne uzme kajaće se. Dođe mu na isto. Ko zna ko je tu zaklan, pre koliko vremena, pod kojim okolnostima i pod kojim drogama, to što predstavljaju kao teletinu. Meni nije dobro već od cene, a tek kad pojedem… I u rečnim ribama su našli neke crve, opasne po ljude, naravno. Morska je ili iz vijetnamskih „mora fekalija“ ili iz okoline zlosrećne Fukušime.
Maslačak, štavelj, sremuš…
Vreme prolazi, ja još uvek bazam kroz rafove kao kroz maglu. Sastojke za ručak nemam. Povrće mi je žao da kupim u marketu, iako mi je nekako sigurnije. Pitam se šta se desilo sa poverenjem koje smo imali u zabrađene bakice na pijacama? Desilo se to da one nemaju deklaraciju na salati, luku i cvekli. A ko da razmišlja da li je možda polupismena bakica preterala sa pesticidima ili zaboravila naočari kad je dozirala tečno đubrivo? Šta da se radi? Možda naći nekog svog dobavljača iz okoline i kupovati kod njega? Što bismo ikome verovali u ovo smutno vreme, kada je novac merilo svega? A i ko će da trčka u okolinu, recimo, Valjeva po struk rotkvice svaki dan? Setim se ja naravno i jestivog samoniklog bilja, k’o velim, to je barem zdravo. Opskrbim se literaturom i razočarano shvatim da je svo to bilje, manje-više gorko. Maslačak, štavelj, sremuš… Ako ne baš gorko, onda specifičnog ukusa. Što će reći, deca ga neće hteti.
Osmisli, ulovi, analiziraj, skuvaj.
Nabavka mi ukrade stvarno mnogo vremena. Imam ja spisak, naravno, ali kad je šta u životu išlo po spisku? I što bi rekao Mita sa početka priče, sve to svaki dan. Osmisli, ulovi, analiziraj, skuvaj. Onda ja iz čistog očaja krenem da eksperimentišem. Neka rade šta hoće, neka ga prskaju čim hoće, ali ja od povrća ne odustajem. Pa čovek nešto mora jesti, a logikom današnjice, sve je zagađeno, nakljukano hemijom i skoro otrovno. Čorbice, potaži, povrće punjeno povrćem, žitarice, noviteti. Dovijam se kao i sve majke u Srbiji. Uvedem, recimo, tako mojoj deci heljdu, i to u zrnu, kao doručak. Hvala joj što ne treba ni sa čim da se prska da bi uspela na njivi, i što se skuva za 10 minuta! Prvi put su negodovali, drugi put se samo mrštili, a treći je pojeli bez reči. Sve je stvar navike. Skuvam im proso u zrnu, sa malo, sasvim malo, mleka i ubacim suvo grožđe. To im se odmah dopalo. A proso je skoro čudotvorna biljka. Nema šta ne leči. A hvala mu što može da bude brza hrana, ujutru se skuva dok se deca obuku za školu i vrtić. Svaki dan pomislim kako je u stvari malo povrća na zemlji. Kako je sve to osmišljeno tako da ga deca uglavnom ne vole. Kako sve mora da se sa nečim oplemeni. Tešim sebe kako ću, kad odem u penziju, za svoje unuke imati povrtnjak, kravu i košnice pčela. Barem njima da obezbedim hranu, kakva je bila oduvek. Bez farbe i parfema. Otvaram tako kuvare, bez inspiracije, jedan za drugim, i čitam recepte isto kao naučnu fantastiku. Dođem do kraja i kažem: „Ovo se neće desiti!“ I promenim sasvim recept, prema svojoj bazi podataka nezdravosti, i naravno, novčaniku.
Napisala: Jasmina Jovanović
Komentari 0