Kroz igru deca otkrivaju svet

Igra ima izuzetno važnu ulogu u razvoju deteta. Tokom igre, posebno mesto zauzimaju emocionalni odnosi koji se deo svake aktivnosti, bilo da se ono igra samo (i u „solo“ igri dete ispoljava emocije prema igračkama iako nisu živa bića, u njihovoj igri ona to postaju), ili sa nekim.

U interakciji sa drugom decom, roditeljima ili osobom koja se brine o detetu, kroz samu igru ono može „abreagovati“ različita emocionalna stanja, „odigrati“ uloge roditelja, iskazati strahove, konflikte, bes ljubav, ljubomoru, tugu…, tako da je ona dobar način da se dete opusti, iskaže ono što ga tišti ili raduje, zadovolji svoju radoznalost i „pusti mašti na volju“. Igra je najbolji spontani i prirodni način oslobađanja od napetosti.

Poštujući i usvajajući pravila koja podrazumeva i nameće svaka igra koja je podsticana ili vođena od strane odraslih, dete preuzima i sistem vrednosti i norme ponašanja tog sveta.

U psihoterapiji dece igra ima poseban značaj jer  predstavlja izraz svesnih i nesvesnih sadržaja psihizma, koje treba analizirati kod dece koja nisu ovladala govorom ili imaju teskoća u razumevanju poruka odraslih, igra služi kao zamena za govor. Igračke na simboličan način predstavljaju objekte spoljnjeg sveta i svakodnevnog života.

Postoje tipične igre dece i roditelja između prvog i drugog rođendana deteta:

Svesno ispuštanje i bacanje igračaka.

Prvobitno ispuštanje igračaka zbog nerazvijenosti mišića šake, pretvara se u svesno i namerno bacanje predmeta. Ovaj gest namernog ispuštanja igračke treba shvatiti dvostruko: kao poziv na igru koji treba prihvatiti i podržati. Ali, ono može i da razbacuje igračke po sobi tražeci nove. Tada bi roditelji trebalo da uzmu igračku po igračku i da se obrate detetu:“Ovo je tvoja igračka, odnesi  je tamo, tako je dobro…“ To je put ka usvajanju pravila ponašanja na najranijem uzrastu.

Dodavanje igračke na zahtev.

Da bi dete aktivno učestvovalo u ovoj igri, trebalo bi da razume značenje naloga, da ima predstavu igračke i da ume da je prepozna i pronađe. Mališanu se može reći: „sada donesi mami kucu…“ Ako je razumelo, dete je zbog toga veoma zadovoljno i za taj uspeh ga treba pohvaliti.

Igra skrivanja.

Na uzrastu  od godinu dana i više, deca su aktivnija u traženju, jer su pokretljiva i bolje se orjentišu u prostoru, pa krajnji rezultat izaziva veliku radost.

Imitativne igre.

Sve aktivnosti odraslih koje dete posmatra i razume, mogu postati predmet ovih igara i zbog značajne uloge u socijalizaciji i razvoju deteta, treba ih podsticati. To mogu biti najjednostavnije imitativne aktivnosti: „Kako dete spava, kako tata čita, a kako volimo bebu…?“

Funkcionalne igre.

Težište ovih igara je oko onih funkcija koje u ovom periodu sazrevaju – dete se igra novom funkcijom uspravnog hodanja, isprobava svoju sposobnost premeštanja u prostoru hodanjem (gurajući ili vukući razne predmete. Takođe, mališan se na ovom uzrastu intenzivno  igra novom sposobnošću hvatanja vrhovima prstiju uz opoziciju palca – hvata sitne predmete, stavlja u kutije… U ovoj razvojnoj fazi neophodan je izuzetan oprez! Upravo zato što je ovladalo hodanjem,propinjanjem na prstiće, hvatanjem sitnih predmeta itd. okolina može predstavljati i opasnost (hemikalije, tablete, lomljive stvari, nebezbedni prozori…). Zato je potrebno da dete živi u bezbednom okruženju.

Deca imaju vrlo živu maštu, pa i najjednostavniji predmeti mogu beskrajno da ih fasciniraju. Na primer, običan karton može u igri da predstavlja krevet, kucu, dvorac… Dvogodišnjaci vole da oponašaju radnje ukućana i roditelja, pa pokušavaju da peru sudove, briju se, brišu podove… Za dečju kreativnost u tom dobu, odlične su kocke za građenje.

Roditelji ne bi smelii da nameću pravila odraslih u dečjim igrama. Ako vaša ćerka želi da obuče lutku na neodgovarajući način ili ako želi da oboji nebo u drveno, neka tako bude. Deca bi trebalo da se igraju u skladu sa svojim stepenom zrelosti, a ne sa vašim. Tako je i kod kupovine igračaka. Roditelji često greše kupujući igračke svojoj deci prema sopstvenim afinitetima, zaboravljajući pravilo  ’što jednostavnije, to bolje“. Jednostavnije igračke su i podsticajnije jer nude više rešenja koje zavise od mašte i kreativnosti deteta.

Iako se ponekad tvrdi da, na primer, kompjuterske igrice razvijaju pažnju i koncentraciju, one zapravo rezultuju njihovim rasipanjem. Brzi pokreti na ekranu ne zahtavaju od igrača razmišljanje i koncentraciju, nego uglavnom mehaničku akciju. Takve igrice služe samo za zabavu, ne i za učenje. Igrajući ih, deca se samo fokusiraju na objekat, a ne razvijaju imaginaciju, kao sto čine igrajući se, na primer,  kockicama ili sličnim igračkama.

Roditeljska igra sa decom prijatna je za obe strane. Osim toga, takvi doživljaji stvaraju lepe uspomene i učvršćuju vezu i poverenje između dece i roditelja. Ne kaže se uzalud da porodice koje se igraju zajedno i ostaju zajedno!

Marijana PetrovićAutor: Marijana Petrović

diplomirani psiholog, specijalista medicinske psihologije.

Uže područje rada – deca, adolescenti i porodica.
Od stručnih edukacija ima završenu psihoanalitički orjentisanu psihoterapiju dece i adolescenata, mentalnu higijenu razvojnog doba, osnove porodične kao i REBT terapije namenjene deci i adolsecentima.
Preko dvadeset godina radila na Vojnomedicinskoj akademijina Kabinetu za psihijatriju i Dečjem dispanzeru.
Stručni je saradnik i autor psihoedukativnih članaka u časopisima „Moj pedijatar“ i „Zdravo dete“ i "Pedijatar"

Kontakt telefon: 063/80-74-958

Podeli:

Komentari

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA