Mora da nam se takvo ponašanje podlo uvuklo u genetski kod, da od najranijeg doba imamo potrebu da manipulišemo drugima, a sve iz najbolje namjere. Doduše, ,,put do pakla popločan je najboljim namerama“, no često nismo svesni da nas upravo tamo može i odvesti. Potreba za kontrolisanjem je jedan od najgorih vidova osamljivanja duše na duge staze.
Ovdje nije reč o poremećaju, već o onom vidu kontrole koju ispoljavamo svakodnevno, a koja guši kako nas, tako i sve oko nas. Kad sam prošle godine pravila sa ćerkom ukrase za jelku želela sam da tu Novu godinu pamti po nečem posebnom, jer smo očekivali rođenje bebe i htjela sam da ima uspomene iz doba kada je sva moja pažnja bila usmerena isključivo na nju. Tako je bilo i sa mnom, te sam često znala reći bratu da mi je ta zima, dok je bio sklonjen u unutrašnjosti maminog stomaka, a ja uživala sa mamom pored prozora uz ,,kafu“ i pucketanje vatre iz peći ,,Kraljice“, bila najlepša u životu. I dan danas to pamtim. Elem, dam ćerki oblike za izrezivanje gline, ona se trudi, ja je usmeravam koji da uzme, kako da izvadi oblik, a ona se nervira što joj se petljam u posao… A ja sam samo željela da naša jelka bude savršena! ,,Uzmi draga crvenu, a sad plavu, pa sad pospi zlatni prah, ovaaaakooo“, a ona viče: ,,Pusti me, hoću kako ja hoću!“, a ja tinjam… nerviram se… Što glupavi ukrasi nisu onako kako ih je moja mašta izrezbarila. Negde, u neko doba, čujem jedan glasić… ,,Radiš li ti ovo zbog sebe ili zbog nje?“
Raspravljam se sa tim glasićem, tih je, al’ nikako da ga nadjačam. Objašnjavam mu da će ukrasi biti mnogo lepši ako ih uradimo na moj način… a dosadni glasić pita: ,,Da li želiš lepe ukrase na jelci, ili divne uspomene tvoje ćerke?“… Kad kreneš da se braniš i pravdaš, sam sebi ne veruješ. A onda mrziš to u šta si se pretvorio, jer ti glupavi ukrasi nikada nisu i ne mogu biti bitniji od sreće tvog deteta. Pa zašto onda ovo radim?! Igre ega su podle i često budu zamaskirane tako da ih odmah ne prepoznamo. Kad uspemo pobediti ego, ostale životne bitke dobijamo sa lakoćom.
Ove godine sam doživjela metamorfozu svesti. Pustila sam stege. Za Novu godinu sam prepustila ćerki da trpa na jelku šta je gde htela. Mališa je dodatno napravio novi raspored pa u prvih par redova gotovo da nije ostao nijedan ukras. Bilo me baš briga. Nekako sam prerasla potrebu da mašem čarobnim štapićem i rasipam vlinski prah gdje treba i gdje ne treba. I bilo mi je divno.
Za Vaskrs sam samo ubacila jaja u farbu i prepustila svojoj curici ostatak dekoracije. Jaja su bila divna, a ja ponosna! Pokazala sam joj kako i sklonila se. Fizički sam se udaljila od stola i prepustila joj sve. Tu sreću i zadovoljstvo što imam poverenja u nju da će sve to uraditi kako treba ne mogu da merim ni sa čim. Kao nagradu sam dobila jedno ozareno, samopouzdano lice i pohvalu da sam njena najbolja mama na celom svijetu.
Kladim se da će joj ova Nova godina i Vaskrs ostati u mnogo lepšoj uspomeni od pravljenja dekoracije za jelku. To su dani kada se osjećala važnom i sposobnom, ponosnom što sam joj poverila i prepustila zadatak koji je meni nekada značio mnogo.
Nije lako pustiti kontrolu. Često nismo ni svjesni šta radimo. Posledice na decu mogu da budu razne: od straha da nisu dovoljno dobri i sposobni da izvrše neki zadatak, preko stalne potrebe da udovoljavaju drugima i da se prilagođavaju tuđim zahtjevima, te iste potrebe poistovjećuju sa sopstvenim ciljevima, iako im srce govori da im to ne prija. Oni neće znati da nije njihov put onaj koji im drugi za njih odaberu. Mnogi za života lutaju po tuđim stazama, ne raspoznajući sopstvene puteve. Jer su naučili da drugi rade stvari za njih. Da drugi biraju njihove izbore. Zato volim ovu moju tvrdoglavicu koja od malih nogu hoće kako ona hoće. Zahvaljujući njoj sam se i oslobodila potrebe za prevelikom kontrolom.
Ako ih ne pustimo da pokušavaju, spotiču se i padaju onda kada posledice nisu ništa posebno, sutra će im svačiji dlan koji im nudi rešenje za sve probleme biti dovoljno mekan i ugodan da u njega smeste svoju ruku. Jer ta je ruka navikla da bude vođena. Baš tamo gde drugi misle da će joj biti najbolje.
Ponekad je bolje pustiti. Drugačije neće naučiti. Ni oni, a ni mi.
Napisala: Tatjana Kuljača
Izvor: Mamizam
Komentari 0