Kome je najbolje prepustiti čuvanje vaše dece?

Još uvek se vidno sećam prvog radnog dana nakon porodiljskog odsustva. I verujem da ga nikad neću zaboraviti. Negativne misli u glavi, knedla u grlu, suze u očima, težina u srcu.

cuvanje dece

Foto: Flickr

Završeni su bezbrižni meseci ljubavi i međusobnog učenja kada je najveći problem bio da li je kakio, šta danas lepo da mu obučem ili koliko se puta te noći budio. Treba sad krenuti sa surovom odraslom svakodnevnicom i posvetiti se poslu, strankama i njihovim problemima.

I što je najteže – odvojiti se od svog prvenca na 8 sati. Ne plakati i ne pokazati da ti je teško pred njim, jer je njemu u suštini još teže.

A najgore od svega mi je bilo to što ga vodim u potpuno nepoznatu sredinu. U vrtić. Tamo neće biti centar svih dešavanja, tamo neće sve biti prilagođeno njemu. Tamo će morati da poštuje pravila, da jede šta mu se da, da se izbori za sebe i svoja prava. Iako je on još uvek beba i u principu ni ne zna šta to sve znači i kako uopšte i da se izbori za sebe.

Nisam neko ko ima odbojnost prema vrtićima jer smatram da naša deca tamo svašta korisno mogu naučiti. I odgovorno tvrdim da je tako, sada sa distance majke deteta od 2,5 godine. Međutim, vrtić (jaslice) za bebu od 12 meseci su samo nužno zlo. Srećni su oni ljudi koji imaju mogućnosti da dete tog uzrasta ostave baki ili nekoj osobi od poverenja. Barem do njegovog drugog rođendana. To je odlično rešenje i za njegovo fizičko i mentalno zdravlje.

Sa druge strane, i te bake imaju svoje mane. A i “osobe od poverenja”. Ko su one? Kako do njih doći? Da li su zaista vredne da im poverite na čuvanje vašeg princa/princezu?

Hajde da zajedno prodiskutujemo o prednostima i manama svih ovih opcija čuvanja.

Najsrećnije su naravno one majke koje same mogu nastaviti da čuvaju svoju decu, ali ovo nije tekst o njima niti je za njih.

Baka/deka servis

Bake i deke su nekako najbezbolniji prelaz. Od početka su prisutni u detetovom životu i dobro poznaju njegove želje i potrebe. U većini slučajeva su ga već i čuvali pre polaska majke na posao, tako da nema nekog velikog stresa od odvajanja.

Posvećeni su samo njem ui znate da će ga po ceo dan nunati, ljubiti i maziti, te da mu ljubavi i pažnje neće faliti.

A i to su njegovi baka i deka, njegova krv. Poverenje je tu zagarantovano.

Šta je problem kod baka/deka servisa?

Bake i deke često unuče počnu da tretiraju kao svoje dete, pa sebi daju za pravo da bez roditelja donose neke bitne odluke o njegovom vaspitanju. Koliko često su mi se prijateljice kojima njihovi roditelji čuvaju decu žalile kako imaju problem da im ukažu na neke bitne stvari vezano za vaspitanje deteta. To ide ili do toga da detetu sve dopuštaju i da ne uspostavljaju nikakva pravila, ili da sebi pripisuju previše prava (npr. Jedna baka je svojoj ćerki, nakon što joj je ova uputila predlog kako da nešto uradi, rekla: “Ti ćeš da mi kažeš!? To je MOJA unuka, ja ću to ovako.”).


Vrtić

U vrtićima rade ljudi koji su edukovani za rad sa decom. Znaju puno stvari koje ni sam roditelj ne poznaje. To vidim i sada po svom sinu – toliko pesmica i igrica je naučio. Ja ne bih znala ni pola od njih.

U vrtiću dete nije samo. Tamo uči da pravi kompromise, da deli, da sačeka. Tamo ima i onaj pozitivan pritisak vršnjaka, kada kopiranjem uči neke stvari iz potrebe da bude uklopljen. Na primer, da sedi na noši kada i svi, da sam jede, da sedi za stolom dok se jede, itd.

To je adekvatan način da se dete pripremi za život, jer je svaki čovek u suštini socijalno biće. Nakon toga ga čeka škola, pa posao koji će trajati maltene do kraja života, a svi oni direktno ili indirektno podrazumevaju neku vrstu kolektiva.

Šta je problem kod vrtića?

Upravo to što nije više sam već samo jedan u milion može biti i problem. To je posebno problem kod dece koja su na jako ranom uzrastu krenula u jaslice. Zaboga, beba od godinu dana je tek u egocentrizmu – on ni ne zna kako da se igra sa drugom decom. Njemu još uvek treba da ga nosaju, nunaju i ljube, što mnoge vaspitačice ni ne stižu, kad imaju grupu od 30 dece.

Vrtić nije uvek ok rešenje ni kod dece koja su inače visoko senzitivna. Takvoj deci on jako dugo može predstavljati veliki stres i traumu, jer su ona u tom slučaju naglo odvojena od majke i stavljena u vršnjačku grupu koju nisu samo birala.

Problemi mogu biti i praktične prirode. U mnogim velikim gradovima nema dovoljno mesta u vrtićima, pa su roditelji primorani da plaćaju privatne vrtiće, čije čak i subvencionisane cene uopšte nisu pristupačne.

Bebisiterka/dadilja

Bebisiterke su osobe koje nadgledaju decu i igraju se sa njima dok su roditelji odsutni. Dadilje imaju mnogo više zaduženja, i one neretko postaju i članovi porodice. One su u potpunosti posvećene razvoju i dobrobiti deteta i imaju punu odgovornost kada je u pitanju sve što je vezano za dete dok su roditelji odsutni: obroci, domaći zadaci, igra, pomoć u kući.

Kod bebisiterki i dadilja vi u stvari dobijate sve ono što imate kod baka i deka – dete nastavlja da boravi u njegovom domu, sa njegovim igračkama. I dalje je sve podređeno njemu. One ga nosaju, grle, ljube, svu pažnju posvećuju samo njemu.

Bebisiterke su odlično rešenje za roditelje koji nemaju nikakvu pomoć, da na par sati odu negde ili nešto urade. A par sati čuvanja deteta mnogi sebi mogu priuštiti.

Takođe, dobijate i potpunu saradnju sa vama po pitanju vaših zahteva i instrukcija. Bebisiterke/dadilje će vaspitavati vaše dete onako kako ih vi usmerite, bez prava da vam kažu rečenice poput “ti ćeš da mi kažeš!?“.

Šta je problem kod bebisiterki/dadilja?

Osnovni problem koji se nameće je: kako naći pravu osobu od poverenja kojoj ćete moći da prepustite svoje dete? To je velika odgovornost koju ne treba olako shvatiti.

Iako se u vreme našeg detinjstva podrazumevalo da nas čuva neka žena do momenta dok ne sazrimo za vrtić (ili ne krenemo u školu), danas je mnogima to luksuz koji bi želeli da imaju, ali ne mogu. Kao i kod vrtića, finansijski momenat kod dadilja je i ovde ključan.

Bebisiterke koje bi čuvale dete samo po par sati kad zatreba mnogi roditelji mogu priuštiti, ali se postavlja pitanje gde ih naći? Stiče se utisak da takva praksa još uvek nije zaživela u Srbiji.

 

Kad bih ja mogla da biram, idealan scenario za čuvanje mog zvrka bio bi ovaj: prve 2-2,5 godine kraljica majka, pa profesionalna dadilja, pa vrtić. Baka naravno redovno da uskače od samog početka, jer ništa bez bake.

Koji bi bio vaš idealni scenario?

Čitajte i druge tekstove kod Aleksandre na blogu.

Podeli:

Komentari

  1. Moja devojcica je krenula u jasle sa 13,5 meseci i tada se prvi put odvojila od mene na sat i po vremena. Bilo je strasno, sve vreme je plakala, naredne dve nedelje dok je trajala adaptacija. Onda je prihvatila i sve je bilo ok, cak mogu reci da je mnoogo bolja kod kuce danima kada ide u vrtic u smislu da je poslusna, da nije razdrazljiva, hoce da se igra, da jede. vesela je i raspolozena . Iako sam htela u pocetku da odustanem jer smo obe plkale, sada vidim da je to prava stvar i da je najbolje resenje.

    Odgovori na komentar
  2. Meni,kao i mnogim mojim prijateljicama, vrtic je zakon! Jeste dete malo kada se odvoji sa 13-14 meseci, place na pocetku, ali se brzo prilagodi. Moj malac je brzo progovorio kada je krenuo u vrtic, naucio da sam radi mnoge stvari koje kod kuce nije ni zeleo da proba, jer su ga bake i deke posmatrale kao princa i znao je kako da manipulise sa njima. U nasem vrticu su obroci odlicni, neke od tih jela ne jedemo kod kuce, pa mi je drago da to tamo konzumira (namaz od tunjevine, domaca pileca pasteta, pilav od prosa, puding od bundeve i suvog grozdja…). Sada ima 3,5 godine, mnogo se bolje ponasa kada ide u vrtic, jer ima rutinu i odgovarajuce aktivnosti. Vaspitacice se zaista trude, imaju puno kreativnih aktivnosti, fiskulturu, uce pesmice, slave rodjendane, imaju izlozbu slika koje nacrtaju, pa su deca bas ponosna kad pokazu roditeljima sta su uradili. Stekao je drugare koje obozava da sretne na ulici, onda se igraju satima u parku. Ne bih menjala vrtic ni za sta, jedina losa stvar su bile ceste respiratorne infekcije u prvoj godini odlaska u vrtic, ali i to je proslo i sada se sve to mnogo redje desava.

    Odgovori na komentar
  3. Ja sam majka dečaka od 3,5 godine i devojčice od 13 meseci. Sin, kao i ćerka sada je krenuo sa 13 meseci u vrtic, adaptirao se vrlo brzo, peti dan je ostao na spavanju u vrticu. Nije bilo histerisanja, plakanja sve je super proslo. Kćerka je u ponedeljak krenula na adaptaciju, u sredu je već spavala u vrticu i nije bilo ni naznake plakanja. Doduše u pitanju je privatni vrtic i divna vaspitačica koja se bas posveti deci dok se dovoljno ne adaptiraju. Ali i bez obzira na to, ne mislim da je loše sto su tako rano krenuli u vrtic, jer gledajući sina, vrlo sam zadovoljna kakav je i šta sve zna sa 3,5 godine. Tako da ja glasam za vrtic!

    Odgovori na komentar

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA