Koliko košta vaše dete?

Moji prijatelji su pre neko vreme dobili decu. Prvo ćerku od četiri i po godine a onda za manje od šest meseci i sina. Znam, ništa vam nije jasno.

Upoznali smo se na letovanju, dva ne baš mlada bračna para. Iščekivanje trudnoće i problemi sa neplodnošću već su se ušunjali u naše živote. Dok je za nas godina dana “bezdecosti” bila duga kao deset, njima se peta otegla na tri života. Zajednička muka nas je zbližila. Pošto ne živimo u istom gradu, druženja su bila sporadična, telefonska i na zajedničkim putovanjima.

I onda se desilo da sasvim prirodno posle dve godine čekanja i ni jednog indentifikovanog problema zatrudnim. Sreća, radost. Neizmerna i neopisiva.

Posle nekoliko meseci pitanje je bilo kako im javiti. Znala sam da će se radovati, čestitati. Znala sam da godinama samo drugima odlaze na babine, krštenja, kumstva. Znala sam da su sve probali. Ona je dovela svoje zdravlje u pitanje posle pet veštačkih oplodnji i deset godina truda i iščekivanja. Nikada, nijednom nije ostala trudna. U pitanju je bio potpuni sterilitet.

Opet smo se našli na letovanju. Nas troje i oni. Družili smo se na uobičajen način, isti mi ali opet sasvim drugačiji. Nas dvoje kao roditelji očarani njime. Našim detetom, hodajućom lutkom. Dete trepavice i loknice. Dete smejalica i zvezdice u očima. Dete, koje nam je ispunilo snove.

Vratili smo se svojim kućama i životima, povremeno se čuli i videli. Znala sam da im je na kraju ostalo samo usvajanje i da su se odlučili za taj korak ali da je proces dug a oni već iscrpljeni i emotivno i materijalno.

Sledeći telefonski poziv, opet sam trudna. Čestitaju, raduju se. Kada sam se porodila i situacija uzbuđenja primirila, pozvali smo ih da vidimo kako su, ima li kod njih nešto novo.

Bio je februar, muž ih je pozvao, uobičajeno, kako ste, kad ćete u naš kraj i čudno zbunjeno “evo daću ti Katu”. Ne kapiram zašto mi daje slušalicu tako sav sluđen. Sa druge strane vrlo, brzo i šturo čujem: “Evo vratili smo se pre par dana, jedva smo izašli iz Ukrajine, znaš tamo je baš ozbiljno počeo rat. On je isti majka ima mesec i po dana a ona je divna sad je napunila četiri. Ne mogu preko telefona, videćemo se i ispričati. Umorni smo, mali plače a ona je nešto slinava, pa smo na dežurstvu (smeh), znaš već kako je.” Toliko sam šokirana da jedva uspevam nešto da prozborim. Pozdravljamo se i sve liči na neku šalu ali pogled na mog muža mi jasno daje na znanje da smo čuli isto.

Usvojili su predivnu devojčicu. Proces je trajao par godina i oni do kraja nisu pričali o tome. Testiranja, obuke, dodeljivanje deteta, pa povlačenje odluke iz socijalne službe jer ipak ima neko pre na listi, ko više odgovara, javna je ličnost, ko zna koga podmazati. Neko drugi bi odavno odustao, slomio se i predao. Ali ne i oni. Pokucali su na velika vrata u Beogradu i pitali gospodina ministra koliko košta njegovo dete. Posle kratke ali žučne audijencije u kojoj je ona “skresala” gospodinu na čelu parade kako decu prodaju za male pare dok hiljade njih čeka na usvajanje sa obe strane, ubrzo je usledio poziv. Našli su devojčicu za njih. Nedelje postepenog upoznavanja, posećivanja, agonije. Ona nije htela da ima ništa sa njima. Želela je da ostane sa svojom hraniteljskom porodicom. Telefonski pozivi, oni: “Kako si?”, ona: “Marš u p.m.”.  Svaka poseta: “mrzim vas, neću sa vama, ostavite me na miru”. Privikavanje je trajalo mesecima.

Neposredno pre sudbonosnog dolaska u prestonicu i sučeljavanje sa bar nekim odgovornim za javašluk i patnju mnogih, smatrajući da od usvajanja neće biti ništa, odlučili su se za surogat majku. Odlaze u Ukrajinu jednu od malobrojnih Evropskih država gde je surogat zakonski definisan. Specijalizovana klinika koja se bavi ovim vidom rešavanja problema steriliteta je poznata u svetu. Upoznavanje surogat majke, zakonski okviri, praktični koraci u izvršenju i vraćanje u Srbiju.

Proces je sledeći: u matericu surogat majke se usađuje embrion nastao veštačkom oplodnjom jajne ćelije druge žene. Materica surogat majke narednih devet meseci služi kao inkubator. Oplodnja je uspešna i prvi put za mnogo godina oni su “trudni”.

Kao u svakom zanimljivom filmu i ovde dolazi do još zanimljivijeg vrhunca. U isto vreme su bili u procesu dobijanja dvoje dece. Svoje usvojene devojčice i svog biološkog sina.

Mesec dana pred porođaj, sa tek usvojenim detetom, odlaze u Ukrajinu zahvaćenu ratom da dočekaju rađanje svog sina. Mesec dana neopisivog ludila, straha, sreće, neizvesnoti i života na -20 stepeni je previše ozbiljan scenario i nemoguć poduhvat da i izbliza zamislimo kroz šta su prošli.

Danas imaju dvoje divne dece. Devojčicu toliko posebnu da je svaka reč kojom bi je opisala nije vredna i dečaka neverovatnih plavih očiju, slike i prilike svojih roditelja.

U Srbiji surogat, kao reproduktivna metoda, nije još definisan ni zakonom dozvoljen. Dileme, strahovi i moralna postavka ovakvog vida rešavanja neplodnosti su rasprostranjeni širom sveta. Pitanje surogata je svojevrstan tabu. Dok jedni zagovaraju surogat materinstvo kao plemenit i nesebičan čin, za druge je to izraz mešanja u prirodne tokove ili religijska pitanja.

Veštačka oplodnja, usvajanje, surogat. Nekom su ove stvari iste, prihvatljive na isti način jer dovode do toliko željenog deteta. Za one koji nisu nikad bili u toj situaciji nemoguće je shvatiti emocionalne i duhovne konsekvence koje stoje iza odluke vezane za imanje potomstva na način koji nije uobičajen. Lako nam je spočitati o moralnosti i ispravnosti tuđih odluka iz udobne fotelje, dok naša deca spavaju mirnim snom. Neko bi sve dao da doživi isto. Neko ne bi pitao za cenu.

Kata Granata

Podeli:

Komentari

  1. Hvala Vam što ste napisali ovaj tekst. Posebno cenim to što ste pisali o tuđem iskustvu, o iskustvu bliskih ljudi, jer tako je mali broj onih koji su lako ili barem bez većih muka dobili dete, koji se uopšte sete da se osvrnu na ovu temu , a kamoli da pokušaju da razumeju, a Vama je to pošlo za rukom.

    Odgovori na komentar
  2. Kata Granata 05.10.2015 u 16:00

    Nema na čemu! Drago mi je da Vam znači ova priča i prvenstveno njihova iskustva a onda i moje. Moj blog je mesto susreta običnih i neobičnih životnih priča i nadam se da iskrena razmena nađe put do onog kome takvo iskustvo i podrška trebaju.

    Odgovori na komentar
  3. Odlicna tema, niko ne zna kako je to dok ne dozivi. Ne daj Bože nikome da prolazi kroz sve to. Mi smo cekali 13 god i docekali sincica prije vjestacke. Spremanje za VFI i desio se. Dar od Boga.

    Odgovori na komentar
  4. Da, da niko ne zna kako je dok ne oseti na svojoj koži. Upornost, upornost, mnogo živaca i mnogo para. Posle 10godina i 5Ivf smo dobili našu “platinastu” Milicu. Vredna je svake suze, svake boce, svakog eura. Srećno svima u borbi.

    Odgovori na komentar
  5. Tatjana ruzic 09.11.2016 u 15:59

    Svaki put do roditeljtva bih dozvolila…surogat…donaciju celija…sve…pa tome treba da sluzi savremeno doba…ne za usavrsavanje oruzja…

    Odgovori na komentar

Ostavite komentar (Vaša mail adresa neće biti objavljena)

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Molimo Vas za pitanja pedijatru umesto Komentara koristite našu kontakt formu PITAJTE PEDIJATRA